Dule Mars

Kurir

Slikar Dušan Vukojević Mars ima jednu ruku i jedno oko. Ostalo su odnele mine.

Naučio je da slika levom rukom. Nekad je bio vajar i miner. A mineri jednom greše. Rođen je davne 1949. u selu Oćestovo kod Knina. Hteo je da uči za pilota, ali su ga zbog nepodobnosti političke izbacili. Posle je vozio motorne avione i skakao. Dalje je školovanje nastavio u kamenoklesarskoj školi za primenjenu umetnost i obrt u Ljubljani, na klesarskokonzervatorskom smeru. Radio je sa Džamonjom.

Ranjen je 1992. i svojevoljno utek’o iz bolnice. Nastavio borbu kao miner, sve do marta 1995. Kaže - kolateralna šteta. Ostaje bez obe noge i ruke. Sad, pošto ne može da kleše, slika.

Nalazim ga pored platna. Uveštio je levu ruku.

“Umrije Kapor”, dočekuje me umesto pozdrava.

“Kad sam bio u bolnici ‘Rudo’, Kapor mi je često donosio rakiju na kojoj je pisalo ‘marsovača!” Kapor je bio najveća priča od svih priča. Najotmeniji pijanac, sa kojim sam sa zadovoljstvom pio. Iz malih čaša tri boce viskija. I ne biti pijan. To se jedino moglo s Momom Kaporom. Kamen Hercegovine i Dalmacije mogao je da nosi kao da mu to nije bilo teško. Kad smo ratovali, onda smo bar znali protiv koga ratujemo. Sad ne znamo ništa. Dvonogi, hajde po pivo, bolje ćemo pričati”.

Vraćam se s pivom.

Devedeset pete, skoro pred kraj rata, postradao sam poprilično. Ostadoh bez dve noge, ruke i levog oka, koje čudom ostade u glavi, ali bolje je nego da držim neki kliker kao ukras. Ili da sam ga prekrio nekom presvlakom kao neki jednooki gusar. Šta je, tu je. Taj zadatak mi je bio zabranjen da radim od strane nekog višeg žbira oficira. Ne bi trebalo da ja više petljam oko mina, eksploziva, da ne bih nastradao. Taj bunker koji nam je služio za naše tada najjače oružje, orkan, bio je čitav miniran. I tamo je nastradala nekakva žena, dolazila su deca. Bile su silne pritužbe. Kao mi to nećemo da razminiramo. To minsko polje su branili naši “partizani”, trećepozivci u godinama koji su bili nesposobni za vojnu službu, ali morali su da čuvaju taj objekat da ne bi ko ušao i nastradao.

Ali u srpskoj tradiciji čuvanje je prilično rastegljiv pojam. Tako su ti naši partizani čuvali to dok je bilo greda, građevinskog materijala i to što je moglo da posluži za kućne potrebe. Kako je to nestalo, niko ga nije čuvao. Bio je pritisak da se to pitanje na neki način reši, pošto je tu naseljeno mesto, blizu je bila čak i jedna diskoteka koja je mogla da primi hiljadu ljudi. Pa, iako je bio rat, nekad su se tu održavale nekakve zabave, proslave, te ja na svoju ruku odlučim da razminiram. Subota. Lep dan i, začudo, nisam vodio preterano računa da l’ sam obrijan i izbrijan. To jutro sam rešio da se obrijem. Ako slučajno poginem, da me ne moraju opet brijati. To jutro su me nudili da popijem dve rakije. Uz sebe sam imao uvek rakije i belog luka. Ne protiv uroka, već kao prirodni antibiotik. I na spavanju niko neće da legne pored vas, tako da bude komotnije. Nego baš širok ležaj. Tako krenusmo, sve po propisu. Svratim u sanitet i tamo naredim da sve bude spremno. Vozilo, bolničar, dežurni doktor. I to je sve izgledalo kao subotnja šala. Biti bezobrazno hrabar nije baš neka vrlina. Posle stotinak izvađenih mina ostalo je još nekoliko. Činjenica da sam aktivirao tri mine. Dve za noge i jednu za ruku. A posle toga bolnice, bolnice i Ukrajinke u ‘Rudu’”.