Vladimir Magdalinić bojama ispunjava svet tišine
Imao je samo godinu dana kad je dobo šarlah koji mu je ugrozio život, a sa sobom odneo njegov sluh. Od tada, u svetu tišine, on krupnim koracima grabi napred, a jedini neostvaren san mu je atelje. Vladimir Magdalinić (27), magistar slikarstva i nastavnik, mašta o malom prostoru gde bi mogao da radi ono što ga čini sretnim – da slika.
- Sinovi Vladimir i Jugoslav bili su mali kad su dobili šarlah. Tad smo živeli u Vrnjačkoj Banji. Ne mogu da vam opišem osećaj kad su mi lekari saopštili da su moja oba sina, usled visoke temperature, pretrpela ozbiljno oštećenje slušnog živca. Tog trenutka počela je neprestana borba – počinje priču Savo Magdalinić, koji je u to vreme bio profesor hemije.
U potrazi za lekom putovao je čak i u daleku Rusiju, a saznanje da on ne postoji nije ga nateralo da odustane i ne pokuša da pomogne sinovima čiji je sluh progresivno u potpunosti nestao.
- Supruga Milica i ja smo spakovali kofere i pošli put Beograda kako bismo školovali decu. Nije bilo lako tih devedesetih. Nikad više nisam dobio posao u struci, ali sam znao da je to jedini način da im pomognem da se izbore za sebe u svetu tišine – priča Savo.
Nakon završene Osnovne škole za decu oštećenog sluha „Stefan Dečanski” u Beogradu, Vladimir je upisao redovnu srednju školu za dizajn. Oduvek je voleo da slika, kako kaže, boje su njegova strast.
- Kad sam pokušao da upišem Fakultet likovnih umetnosti bio sam „ispod crte“ za budžet. Nisam želeo da odustanem, a zahvaljujući mojoj profesorki iz Osnovne škole Gordani i Marku Stojanoviću, poznatom glumcu i pantomimičaru, svoju priliku sam dobio na Akademiji lepih umetnosti – priča Vladimir, koji je postao stipendista Akademije na kojoj je kasnije i magistrirao.
Po završetku studija zaposlio se u Osnovnoj i srednjoj školi za decu oštećenog sluha „Stefan Dečanski“. Nekad učenik ove škole, a sad profesor. Voli svoj posao i svi su ga lepo prihvatili. Bez obzira na invaliditet, izborio se da živi od svog rada i obrazovanja. Samo jedan san je ostao neostvaren.
- Dok sam studirao, znao sam da na fakultetu ostanem i po 14 sati jer sam tamo imao prostor za slikanje. To daje smisao mom životu i bez toga ne mogu. Prodao sam nekoliko slika, ali teškog srca, jer je u njima sva moja ljubav – kaže Vladimir koji sa roditeljima i bratom živi u malom stanu, u kojem nema prostora da stvara.
Objavljeno na sajtu blic.rs »
Komentari na drugim sajtovima
Komentari