Spojio srce i mozak

Večernje novosti

Dejan Lutkić / Foto D. Dozet

FILMOVI „Ringeraja“, „Nebeska udica“ ili „Lavirint“, pa televizijske serije „Bela lađa“ i „Ono naše što nekad bejaše“ i, najzad, niz zapaženih uloga na pozorišnim daskama, samo su deo dosadašnjeg „opusa“ glumca Dejana Lutkića. Na sceni je od završetka beogradske akademije 1996. godine, a sve iskustvo koje je za to vreme stekao kao da se zgusnulo u briljantnoj roli Jovana Jagodića u izuzetno popularnoj seriji TV Pink „Sva ta ravnica“.

- Da, tu ulogu apsolutno doživljavam kao svoj vrhunac i kao nešto najzrelije što sam uradio u dosadašnjoj karijeri - potvrđuje, bez dvoumljenja, sagovornik „Novosti“. - Jednostavno, u njoj sam, potpuno uspeo da spojim mozak i srce i zaista sam ponosan na to.

* Šta je bio najveći izazov u tumačenju lika starijeg od braće Jagodić?

- Ima u njemu i gordosti i mnogo emocija, ali i spremnosti da ne bi time obeležio potomstvo, zbog epilepsije u sebi ubije ljubav i ostane emotivni invalid, želje da porodicu sačuva uprkos događajima koji neumitno idu svojim tokom, da sve konce drži u svojim rukama...

* Koje biste svoje dosadašnje uloge još izdvojili?

- To su, definitivno, Alamunja u TV seriji „Bela lađa“ i Tenardije u Igoovim „Jadnicima“,

u pozorištu „Madlenijanum“. Mada sam i svim drugim svojim ulogama zahvalan, jer sam iz svake ponešto naučio.

* Što, pretpostavljamo, činite i dalje?

- Naravno, izabrao sam rudarski posao što gluma, zaista jeste, jer si stalno pred novim dilemama, pred novim mukama... Nikada ne smeš da izgovoriš rečenicu „Ja znam sve“. Ne verujem da su je, ikada, izgovorili ni oni koji su nekada bili stvarno najveći poput Paje Vuisića ili oni koji su to danas, poput Dragana Nikolića ili Bore Todorovića.

* Iz Kule u kojoj ste živeli Novi Sad vam je bio bliži, ali ste, ipak, otišli na beogradsku akademiju...

- Volim, naravno, moj uži zavičaj, ali sam uvek mislio da je beogradska akademija nešto drugo, nešto bolje, a Beograd centar u kojem se sve dešava. I jeste tako. Zato sam svojevremeno i pobegao sa prijemnog ispita za klasu, koju je na novosadskoj akademiji primao Boro Drašković.

* Niste valjda bukvalno pobegli?

- Već sam se prijavio za taj prijemni, a onda u poslednjem trenutku otišao u Beograd i stalno osećam potrebu da se izvinim Draškoviću kojeg, inače, izuzetno cenim. Imao sam, međutim, sreću da u Beogradu dođem kod danas nažalost pokojnog profesora Milenka Maričića, čoveka koji je mojoj glumačkoj ličnosti dao dubok pečat, kojem su, kasnije, svoj deo dodali Milan Karadžić, Nebojša Bradić, Muci Draškić, Jagoš Marković, Jug Radivojević, Kokan Mladenović...

PORODICA

- Porodične vrednosti su nešto što se, nažalost, gubi u ovom vremenu. Ja sam beskrajno zahvalan mojim roditeljima Tomislavu i Vukosavi, inače lekarima, za sve čemu su me naučili. Obožavam moje ćerke Anastaziju, kojoj je sedam, i Nađu koja ima pet godina, a supruzi Ljubinki sam zahvalan što me trpi baš ovakvog kakav jesam.

RIČARD TREĆI

- Voleo bih da u pozorištu igram Ričarda Trećeg, njegov monolog sam govorio na prijemnom ispitu za akademiju i još tu se za njega nekako emotivno vezao. Nije, naravno, nevažno ni što je reč o Šekspirovom komadu. Bilo je mnogo genijalnih, božanstvenih pisaca, ali ne i dva Šekspira.