Mojsilović Bobić državni prijatelj no 1

U čekaonici laboratorije sedelo je stotinak zamorčića različitih starosnih dobi, socijalnog i obrazovnog profila... Najpre smo popunili osam strana dugačak psihotest. Potom nam povezaše predeo oko čela, potiljka, srca, jetre i genitalija raznobojnim kablovima kojima nas spojiše na nekakve čudne sprave i računare. Satima su nam puštali muziku različitih žanrova u kombinaciji s brojnim fotografijama i snimcima, pokušavajući uz to i hipnozom da nam isprovociraju što različitija emotivna stanja i raspoloženja. Kažu da je eksperiment naručila jedna velika muzička izdavačka kuća.

Dve nedelje nakon ovog neobičnog i na trenutke napornog dana, pozvali su nas kako bi nam saopštili rezultate, to jest top listu izvođača s kojima smo najkompatibilniji. Saopšteno nam je i to da će država biti primorana da do 2014. sprovede isto istraživanje nad celim stanovništvom, kao i da rezultati ulaze u lični dosije, od kojeg će nam zavisiti zasnivanje radnog odnosa, mogućnost uzimanja kredita, prednost pri ulasku u vozila javnog prevoza, zasnivanje brakova, lokacija grobnog mesta i još mnogo toga. Znači, nije za zezanje!

Nestrpljivo otvorim svoju kovertu, kad na čelu liste ni manje ni više nego Plavi orkestar! Kakva je ovo neslana šala? Kakav crni Plavi orkestar? Ja sam ozbiljan urbani lik, rođeni Beograđanin, ne priliči meni da slušam te bosanske ljige! Otkad znam za sebe slušam samo novi talas, pank, alternativu, eksperimentalnu muziku, tu i tamo malo džeza i klasike!

Odem da se žalim. Zateknem tamo i jednu korpulentnu gospođu kako urla na vođu projekta, pošto joj rezultati ukazuju da joj najviše priliči Napalm ded, te gomila hard kor i ded metal bendova. Uz nju i jedan gnevni navijač kome je ispalo da obožava neke srceparajuće ljige, pesme Mediterana i dečje horove.

„Molim vas“, besneo sam, „kakav je to način da me proglasite najvećim ljubiteljem Plavog orkestra, pa još da na ostatak liste uglavnom poređate brdo prepotopskih narodnjaka i šlagera? Tek na 36. mestu navodite Smits, koje jedine gotivim od svega navedenog. Pa ja sam jedan od najvećih pankera u gradu, gotovo kao i sam Marko Vidojković! Ne propuštam ni jedan Egzit i sva urbana dešavanja! Imam bend, iz Bigza ne izlazim, svirao sam u svim klubovima u bivšoj Jugoslaviji koji drže do sebe...“

Nakon provere podataka, odgovor stručnjaka bio je nedvosmislen: „Žao mi je, ali to ste vi! Ne birate vi muziku, već ona vas. Vaša privrženost jaranima i ostaloj raji, blaga infantilnost, konstruktivni cinizam, te nostalgična osvrtanja na detinjstvo i bivšu Jugu ne svrstavaju vas u red prepotentnih urbanih karaktera, već među široke duše balkanske koje lelujaju od praskavih gitara nalik na Kleš pa sve do pijanih kafanskih lumperajki.“

U međuvremenu probam da u teškim životnim trenucima slušam taj Plavi orkestar. I začudo, svidi mi se! Krišom sam odlazio na periferiju grada i uz narodnjake iz sedamdesetih lečio srcu rane, a s rabadžijama urlao do jutra i „Šta će nama šoferima kuća“, „Suada“ i „Zavela me ta Beograđanka“. Ali na kontroli mi izrekoše iznenađujuću lekarsku zabranu: „Nažalost, moraćemo da vam zabranimo odlazak na koncert Plavog orkestra u Areni. To bi za vas bio veliki šok, pa i moguće razočaranje. Evo, i dalje lečimo fanove koji se još nisu oporavili od nastupa Pepersa u Inđiji.“

Ne znam, više mi ništa nije jasno.