Kako je „Studenjak" bio leglo špijuna

Press

Mitar Mitrović

Uvek na tapetu

Tokom svoje funkcije Mitar Mitrović je stalno bio na udaru milicije i partijskih funkcionera

Iz Kotora u Danilovgrad, iz Danilovgrada u Šabac, pa iz Šapca na studije veterine u Beograd, koordinate su koje je prevalio upravnik Studentskog grada sa najdužim stažom - Mitar Mitrović, a 1958. godina bila je prekretnica za dvadesetpetogodišnjeg došljaka, koji je o Beogradu znao taman toliko da sa železničke stanice valja uhvatiti pravac naviše a sudbina će se već nekako postarati za njega kad izbije na najvišu kotu Crnogoraca u rasejanju - Terazije!

- Stojim kraj „Moskve", bez ikog svog u gradu, i bez ikakve ideje gde ću i šta ću, kad naiđoše neki Kotorani koje sam poznavao i pitaju: „Otkud ti, Mitre?! Imaš li gde da konačiš? „Nemam", odgovorim, a oni uglas: „Idi u Studentski grad na Novom Beogradu, to ti je sirotinjska majka, i lezi na prvi prazan krevet koji vidiš, slobodno"...

I otišao je, legao na daščani pandan krevetu u sobi 733 F krila, ne sluteći da će vremenom postati legenda najčuvenije studentske naseobine na Balkanu, i jedan od njegovih najdugovečniji upravnika.

- I, tako, posle nekog vremena „ilegalisanja" i skrivanja od upravnika, nekako se zaposlim kao portir u mom bloku, što je ujedno značilo kraj dotadašnjih muka! Sledovala su mi dva obroka, legalan smeštaj i dovoljno mira da studije privedem kraju i nakratko se oprostim od „Studenjaka", preselivši se kao diplomirani veterinar i sanitarni inspektor u dom „Patris Lumumba", opet kao „ilegalac", naravno.

Tamo su ga i zatekle studentske demonstracije 1968, kada je sa grupom studenata pokušao da pređe Brankov most i pridruži se knjiškim revolucionarima iz svog nekadašnjeg doma.

- Uspeli smo da stignemo do mosta, tad nas je već bilo nekoliko hiljada iz svih domova s one strane Save, kad su se milicijski konjanici ustremili i razbili nas. I tako nismo uspeli tog prvog dana da se pridružimo našima - prepričava Mitrović, otkrivajući i onaj deo priče o kojem se manje zna, ili manje govori, svejedno.

- Sećam se da je Branko Pešić, danas poznat kao najbolji i najproduktivniji gradonačelnik kojeg je Beograd imao, što je nesumnjivo i bio, stao pred studente i poručio: „Dalje ćete moći samo preko mene mrtvog", što je miliciji bilo sasvim dovoljno da krene sa čuvenom intervencijom protiv studenata, u kojoj zvanično nije bilo mrtvih, ali se još tad šapatom govorilo da je istina daleko od zvanične... - pretačemo sad čitavu deceniju u kojoj se nije bog zna šta dešavalo, sve do godine u kojoj je maršal primio poslednju štafetu, a Mitar Mitrović zaduženje upravnika drugog, i najčuvenijeg bloka u Studentskom gradu.

- Jave mi da je raspisan konkurs za upravnika bloka, vidim ispunjavam sve uslove, prijavim se i izaberu me. Naravno, to je značilo da su me i partija i milicija uzduž i popreko isproveravali i dali blagoslov, bez kojeg tada ni sunce nije izlazilo nad Jugoslavijom! - opisuje Mitrović svoj dolazak u „Studenjak".

- Vrata moje kancelarije su uvek bila otvorena! Lično sam se upoznao sa svakim od 1.390 studenata koji su u tom trenutku boravili u mom bloku, i još 800 „ilegalaca" koji su kod mene imali ista prava i tretman kao i ostali, dok god su se pridržavali pravila ponašanja i kućnog reda, koja sam, priznajem, malo olabavio kako bi toj deci studentski dani ostali u najlepšem sećanju, kako i valja da bude... - međutim, ono što je Mitra sačekalo bila je i ona tamna strana „Studenjaka".

- Bilo je samoubistava, ubistava i brutalnih silovanja, jer su u to vreme blokovi još bili mešoviti, ali smo se izborili da se vremenom devojke prebace u „F" odeljenje, u koje se nije moglo tek tako ući. Doveka ću pamtiti dva slučaja, koja su me uzdrmala iz temelja i uzela deo duše i srca. Sećam se jedne divne i skromne devojke, odlične studentkinje, koju je jedan od njenih kolega pokušao da siluje, a ona nesrećnica, u svoj toj agoniji odluči da skoči sa četvrtog sprata, birajući pre smrt nego da je taj monstrum obesčasti... Na sreću, preživela je, ali je mesece provela u bolnici, boreći se da ne ostane invalid. Ne znam jesam li za to vreme proveo više sati u domu ili kod nje u sobi, ali znam da sam kod kuće bio najređe! Drugi, i još drastičniji slučaj je ubistvo studentkinje matematike, rodom iz Užičke Požege. U nju je fatalno bio zaljubljen jedan Albanac, koji nije mogao da se pomiri sa njenim odbijanjem, pa ju je jednog jutra sačekao sakriven u parku kod Prvog bloka i zario joj nož u srce.

Svi političari počeli u „Studenjaku"

Svi političari počeli u „Studenjaku"

Ivica Dačić, Vuk Drašković, Žarko Obradović prošli su „našu" školu

Mitar pamti i posetu predsednika gradskog komiteta, sredinom osamdesetih - Slobodana Miloševića.

- U odboru za doček bili su pored mene Zlatan Peručić, moj direktor i Spaso Anđelić, član Univerzitetskog komiteta. Naredi mi Peručić da Miloševića nikako ne vodim u moj blok, jer se u njemu nalazio famozni „Perpjeka" (elan), navodno kulturnoumetničko društvo albanskih studenata, a zapravo, baza njihovih špijunskih aktivnosti na teritoriji Jugoslavije. Naravno, nije to moje proizvoljno mišljenje, već informacija koju sam dobio od čelnika tadašnjeg SUP-a, kada su insistirali da ja postanem 461. član, jedini nealbanac, kako bi neko od naših motrio na njih. Stigne Milošević, a ja iz prve: „Druže predsedniče, bilo bi najbolje da obilazak počnemo od Drugog bloka, u njemu se nalazio „Perpjeki", a Milošević se, preneražen onim što čuje, okrete ka Zlatanu i upita: „Zar 'Perpjeki' još postoji, mislio sam da je odavno zatvoren?!"

Zlatan se zbuni, počne da objašnjava kako jeste zatvoren, ali ja mu uletim u reč i kažem: „Nije zatvoren, naprotiv, radi punom parom", i odvedem Miloševića do njihovih prostorija. Naravno, u to vreme nije bilo nikog u njima, jer su svoje „kulturnoumetničke" aktivnosti održavali uglavnom noću, a Milošević naredi da se odmah zamene brave i trajno zabrani rad tobožnjem KUD-u, koji se između ostalog istakao ispisivanjem antisrpskih parola i grafita po „Studenjaku" tokom albanskih demonstracija na Kosmetu 1981. godine, kao i ugošćavanjem Adema Demaćija, Ibrahima Rugove i Azema Vlasija, koji teško da su se bavili kulturnoumetničkim radom.

Krenem ka svojoj kancelariji, kad pred njom grupa od 50 albanskih studenata, koji su već bili obavešteni o svemu što se dogodilo. Uđu za mnom u kancelariju, okruže me i pitaju zbog čega sam učinio to što sam učinio?! Objasnim im, pokušam da smirim tenziju, a oni... Pa da pogled ubija ostao bih na mestu mrtav. Počnu da prete predsednikom Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, Hašimom Redžepijem, koji će insistirati kod Ivana Stambolića da se „Perpjeki" otvori, da ću snositi najveće posledice, a jedan od njih čak poruči da će biti krvi do kolena...

a

Cenzura za Radašinovo pevanje

Koliko je bilo opasno „srbovati" u vremenima kada je Mitrović upravnikovao, i kako su se tumačile slobode, najbolje ilustruje Mitrovićeva priča o tajnim proslavama srpskih novih godina.

- Bili smo obavezni da svakog 13. na 14. janur bez najave obiđemo paviljone i „hvatamo" one koji slave Srpsku novu godinu, ali sam nekako uvek uspevao da ih zaštitim i uverim „cenzore" da je zaista tako kao što studenti tvrde.

Išlo se čak i dotle da je zvanično bilo zabranjeno pevanje srpskih pesama, u bilo kojoj zgodi i prilici, dok pesme ostalih naroda i narodnosti nisu predstavljale nikakvu pretnju po režim i ustavni poredak. Evo najrečitijeg primera - Radoš Bajić, danas čuveni Radašin, bio je po hitnom postupku izbačen iz „Studenjaka" jer je na terasi sobe, uz harmoniku, zapevao „Oj vojvodo Sinđeliću"!

Ne prođe mnogo kad zvoni telefon, Redžepi na liniji, pita šta se to dešava i zbog čega sam zakatančio „Perpjeki"? Obrazložim mu, on mi ponovi da ću koliko sutra morati da pogazim svoju odluku i završimo razgovor. Prenesem ovoj pedesetorici oko mene naš razgovor, i nekako se raziđoše, i oni ubeđeni da ćemo se videti koliko sutra, kada će kao pobednici stajati nada mnom dok nalažem otvaranje tog špijunskog legla... A onda je usledila igra ucene i pritisaka i iživljavanje albanske i proalbanske štampe.

- Stamblić je zaista intervenisao da se „Perpjeki" ponovo otvori, ali već je u tom trenutku Milošević bio daleko uticajniji i već viđen kao predsednik CK Srbije, tako da je njegova odluka ostala na snazi... - podvlači priču legendarni upravnik Drugog bloka.

- I tri puta sam bio privođen, a prvi put ranih osamdesetih kada me je marica sačekala ispred paviljona. Tadašnji načelnik SUP-a Beograd bio je živo zainteresovan da sazna na koga sam ciljao aforizmom „da čak i u žitu državnog grba ima kukolja" - seća se Mitrović, otkrivajući da je svaki put samo zahvaljujući svojoj rečitosti i lucidnosti za dlaku izbegao robiju.

Sve do penzionisanja 1999. godine bio je na tankom ledu, prvo je sklonjen sa mesta upravnika na fiktivno radno mesto, pa uporno lovljen u greškama kako bi mu nečim došli sede glave, a onda i prijateljski ubeđen da je najbolje za sve da se penzioniše...

Tako je i učinio, ostavivši za sobom trag koji niko ne može da mu pogazi, i delo koje niko ne može da ospori.     

Mihailo Medenica