Optimizam odneli ljudi na vlasti

Politika

Novi roman Simona Simonovića, našeg poznatog pesnika, pod naslovom „Hoću – neću” (izdavač: TANESI, Beograd), donosi 52 odjave, po jednu za svaku sedmicu u godini. Središnja tema knjige povezuje nekoliko generacija jedne porodice, ali priča ne teče hronološki, već je istrzana, košmarna, na ivici sna i jave. U epistolarnoj formi, otac se obraća sinu, deda unuku, sin ocu...

Simon Simonović (1946), autor je zbirki pesama: „Priboj”, „Gradski život”, „Uputstva za prevrat”, „Izjave”, „Majčino mleko”, „Snovi na okupu”, „Nesanice”, „Iz okruženja”, „Ljubavne i junačke”...

Simon Simonović – romanopisac, opasno ugrožava Simona Simonovića – pesnika.

Junaci knjige su stvarne ličnosti, članovi Vaše porodice. Niste izmišljali junake, a događaje?

Kad nisam izmišljao junake, izmišljao sam prilike u kojima žive, i obratno, čime sam ih učinio manje stvarnim. U jednoj odjavi pisao sam o fabričkom dimnjaku pored BIGZ-a, koga gađaju Amerikanci, Nemci, Englezi... Nišane ga Klinton, Bler, Solana... Čak i piloti iz Luksemburga, najviše se oni iz Holandije utrkuju ko će prvi da ga sruši. Strah me je da ne padne na trošnu kuću u kojoj živim s mlađim sinom. Taj dimnjak počinje da beži i umišlja kako ga „milosrdni anđeo” neće videti... Ili, stvaran je i moj unuk, levoruk je na mene, desnom rukom drži gudalo na violončelu i u mom snu svira „Četiri godišnja doba”. Dok uzimam „Zimu”, ne samo Vivaldijevu, on namešta zglob da mi odgudi najlepšu i najkraću srpsku ljubavnu pesmu „Petlovi pojev, Morava d`zmni”...

Porodica se rasula: roditelji umrli, deca otišla po svetu. U romanu ih, s puno melanholije, ponovo okupljate?

U dosluhu su i na okupu svi koje volim. Otac se i dalje obraća majci, majka ocu, oni meni, ja njima... Prenosim njihove poruke deci koja odlaze i koja će se vratiti kada me ne bude. Melanholija je teška, katkad nepodnošljiva. U jednom od takvih časova, opisao sam fotografiju oca i majke. Stišavao sam drhtaj, zaustavljao osećaj za bol, da bi izronila moja lepa i brižna majka. Na drugoj fotografiji nema oca i majke, na njoj su njihova deca.

Naslov romana ste dali po jednoj travčici koja služi za igru: hoću – neću, ili: voli me – ne voli me. Ljubav igra važnu ulogu u romanu?

Naslov romana je ustaljen obrt reči. Da sam stavio rusomača, devojačka trava... čitalac bi se možda zbunio. U romanu svet biljaka ima važnu ulogu. Lament o travki izgovara žena, „voli me – ne voli me...”, ne uspevajući da odgonetne šta joj se desilo i što se neće obnoviti. Reč je o ljubavima. Otud i stih „Kuda, kuda, moj ljubavniče”, i na grčkom, nemačkom... I azbučnik lepih ženskih imena...

Knjiga je, u neku ruku, testamentarna. Narator se, sa 52 odjave, oprašta od svoje porodice?

Da ne ometam priču koja se provlači kroz knjigu, koja prati precvalo srce, čije su latice otpale i kome će otpasti i tučak. Ne pomaže reanimacija, već ćutanje.

Roman je žanrovski raznolik: smenjuje se pripovedačko sa poetskim, esejističko sa naučnim. Klasični roman je, očigledno, prevaziđen?

Ne znam da li je klasičan roman prevaziđen? Napisao sam knjigu u različitim stilovima. U njoj ima i snova i nesanica, verovanja, pouka, priče iz hiljadu i jedne noći (smestio sam je u Onkološku kliniku, u čijim uglovima procveta mak, čim na pod kapne morfijum), ima bolesti i traganja za lekovima iz sveta biljaka, koji je bolji i pravedniji od našeg... Ima poslova i dana, pominjem Hesioda, u kojima je glavni junak razlomljen, izgubljen u prostorima. Dok sam pisao roman, zaokupljen rečima, tragajući za oporim i zahtevnim, nametnuo mi se njegov oblik.

Roman govori o današnjem vremenu u kojem sve, iz dana u dan, odlazi do đavola, o državi u kojoj se sve raspada. Nije Vam cilj bio da napišete „politički korektnu knjigu”, kakvih je danas najviše?

U poslednjih deset godina, u Srbiji je preovladala politički korektna proza koja se izvinjava i pravda, dodvorava vlastima, ne samo domaćim. Verujem u podrivačku ulogu književnosti. Moj roman preispituje život stvarne i izmišljene porodice koja se opire postojećem, tražeći ravnotežu koja čas jeste, čas nije tu.

Svet u kojem živimo, kaže jedan od junaka, velika je mišolovka, a mi smo se baš zaleteli na to ponuđeno parče sira?

Obećano parče sira je sve manje, jedva da je mrvica, a mišolovka je zahtevnija, nezasita. Proradiće nam uslovni refleksi, i čim pomislimo na sir, eto nas u mišolovci.

Nostalgično govorite o prošlosti, o nestajanju starog Vranja, nestajanju tradicionalnih vrednosti i morala?

Da pišem o prošlosti naterala me je nepravda. Ona je i božja, narodna, zdravstvena, porodična, ljubavna... Mislim na društvenu koja se naglo uvećava. I kada se moj otac seća starog Vranja, on doziva svoje uporište. Toliko je nepravde na svakom koraku da sve više verujemo kako je nekad postojala pravda. Smrću mog oca nestale su mnoge vrednosti, ne samo u Vranju, i ne samo u mom životu, kao što će moja smrt mojoj deci označiti kraj nekih, ne samo mojih iluzija. Kod nas se više ruši nego što se stvara. Nasledili smo kuću s vrtom koji su vekovima čuvali i negovali naši preci, a naša snuždena deca i unuci ostaju bez Dečana, Bogorodice Ljeviške...

Hrabrost je, kažete, nešto o čemu znamo najmanje, jer mrtvi ne govore. U mnogim smo ratovima stradali, da li je toj pogibiji došao kraj?

Ležao sam nedeljama s teškim ranjenicima, na nosilima pristiglim iz Bosne. I sam nepokretan, slušao sam njihova zapomaganja, moleći s njima Boga da što pre naiđe sestra sa injekcijama trodona. Dozivali smo se iz bolničkih soba do prve jutarnje vizite. Sa sobom su poveli poginule. Još uvek ih čujem.

-----------------------------------------------------------

Optimizam su oteli ljudi na vlasti

Jedan od zaključaka glasi: „Vreme prošlo nije otišlo, ovo sadašnje nije počelo, onog budućeg neće biti”. Niste baš optimista?

Optimizam su mi oteli ovi koji su na vlasti. Danima se razmeću, kao u kafani, u kojoj se poduže razleže pesma „Ajde, Jano, kuću da prodamo”, koliki će bakšiš dati penzionerima posle četrdeset godina rada. Desetine hiljada mladih nije ušlo u Narodni muzej, hiljade studenata u Narodnu biblioteku... Potrošeno je sve što se moglo, java je obrvala snove. Ostalo je prošlo vreme, s njim i bezvlašće koje se, nasuprot smrti, provlači u mom romanu.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 22/08/2010