Aman zaman

Press

Znači nema EU integracija, kosovskih kletvi, nema novih 200.000 radnih mesta, skidanja poreza, dolaska spektakularnih - sa televizije - svima poznatih kompanija. Znači - nema ni izbora. I to ne samo višestranačkih. Nema nikakvih izbora. Ni za Srbiju, ni za nas koji u njoj živimo.

Raspored časova i nastavni program, jednostavno, spremio je neko drugi. I onda, ili si pao godinu ukoliko nećeš da učiš gluposti ili imaš keca iz vladanja ukoliko bežiš s glupih časova. Tako je svuda gde ne postoji sloboda medija; gde država ima televiziju i novine (NR Koreja, na primer). Ne znam da li znate da je Srbija 2001. usvojila zakon po kojem mora da napusti štampane medije, a ne znam ni da li znate da država upravo sada preuzima kompletno vlasništvo nad najstarijim srpskim listom. Ne znam ni da li znate da u EU ne postoji zemlja u kojoj je država vlasnik nekih novina. I ne znam da li shvatate koliko je to ozbiljno pitanje.

Ali izaći će i naša država iz printa 2030. godine kad uništi nacionalne medije (jer zna da pravi novine taman koliko i automobile), baš kao što je sada odlučila da otvori dosijea Udbe, koji zanimaju istoričare i Danicu Drašković. Jer, zakasnili su bar 20 godina. Baš kao što će da zakasne s medijima. Baš kao što su zakasnili s Jugoslavijom, s Kosovom. Sat nam nije u redu. Kao da radimo po pravoslavnom kalendaru, koji ima samo jednu manu - nije tačan. A šta ima teže, nego ljudima koji ne veruju da se Zemlja okreće oko Sunca objasniti oko čega se okreće Međunarodni sud pravde, Evropska unija, svet.

To je najvažnije pitanje. Jer, EU nisu EU fondovi koje je otkrio Toma Nikolić, već naša kuća u kojoj jedino možemo da ostvarimo sve svoje interese. I zato nema ništa strašnije nego kad Boris Tadić u Istanbulu nešto petlja s Turcima, jer nam je tursko carstvo posle 200 godina u kuću vratio upravo Slobodan Milošević pokušavajući da nas izoluje od Evrope i nas samih. A tu smo kao nacija izgubili VREME. Ili, što bi Turci rekli, ZAMAN.