Život 702 metra pod zemljom

Večernje novosti

U DUGIM nizovima rudarskih nesreća, spasavanje kineskih rudara posle 25 dana zarobljeništva pod zemljom slavljeno je kao veliki uspeh. Zatočeništvu 33 čileanska rudara ni posle mesec dana provedenih 702 metra pod zemljom, u rudniku zlata i bakra u San Hozeu, ne nazire se kraj. Ova čileanska drama, međutim, sigurno se već može nazvati trijumfom ljudskog duha.

Video-snimci rudara koje je objavila čileanska vlada svedočanstva su neverovatne snage, odlučnosti, vere i optimizma ljudi zatočenih u prostoriji veličine veće dnevne sobe, pod teretom slojeva zemlje i kamenja za koje nije izvesno da li će ih se ikada osloboditi. Preživljvali su danima na dve kašičice tune iz konzerve i nekoliko gutljaja mleka, “cedili” vodu iz mašina, svakodnevno se dogovarali o daljim akcijama. Mali prostor pregradili su u “sobe” za odmor, zabavu i molitvu.

Spremaju se čak i za svadbeno slavlje, jer je jedan od rudara Esteban Rohas isprosio ruku životne izabranice Džesike:

- Kad izađem, hajde da kupimo haljinu i venčamo se! - poručio joj je iz “srca” zemlje.

DVA PUTA U ŠEST MESECI ŽIVOT se dvaput za šest meseci poigrao sa Raulom Bustosom. Supruga ovog, sada zarobljenog, čileanskog rudara Karola Narves priča kako su pre šest meseci živeli u Talkahuanu, gde je njen suprug, kao mehaničar radio u brodogradilištu “Asmar”. - Kao i većina ljudi, čvrsto smo spavali kada je snažni zemljotres pogodio centralnu obalu 27. septembra - sećala se. Preživeli su zemljotres, ali brodovi “Asmara” završili su na suvom i brodogradilište je propalo. Bustos je krenuo u potragu za poslom. Dva meseca kasnije našao ga je u rudniku San Hoze. Supruga, Karola, petogodišnja kćerka Marija i trogodišnji Visente danas se mole za njegov spas.

Napori da Rohas što pre poljubi mladu pokazuju, međutim, sve domete i ograničenja moderne tehnologije. Tri otvora, od kojih je najveći veličine grejpfruta, održavaju rudare u životu. Jednim stiže vazduh, drugi je za komunikaciju, trećim se spušta hrana, voda, lekovi, specijalni sistemi za gledanje filmova, utakmica, slušanje muzike, kreveti na rasklapanje, odeća...

Spas je udaljen bar tri-četiri meseca, pa su čitavi timovi, uključujući eksperte NASA, i preživele ragbiste iz avionske nesreće u Andima 1972. godine, angažovani da rudarima stvore “simulaciju” normalnog života. Obezbeđeno je specijalno svetlo kako bi imali osećaj za dan i noć. Traži se način da im se obezbedi električna energija i bolje snabdevanje vazduhom.

Neki su imali probleme sa zubima i kožom, zbog vakcine koju su primili, ali zdravlje im je uglavnom dobro. Prepiska se nadgleda, kako bi ih održala u pozitivnom raspoloženju.

Nutricionisti im sklapaju jelovnike po programu koji podseća na način ishrane astronauta. Rudari, smršali najmanje po 10 kilograma, moraju da povrate energiju, potrebnu za asistiranje u akciji spasavanja, jer će morati da raščišćavaju kamenje od odrona bušotine. Ali, treba da ostanu vitki, kako bi prošli kroz budući otvor od 70 centimetara.

Na taj deo režima, čini se, najteže se navikavaju. Neki od njih redovno su pili čašicu pre ulaska u okno i pušili, pa su poverili rođacima da im nedostaju cigarete i vino.

- Moći će da dobiju po čašicu vina za veliki nacionalni praznik 18. septembra, ako im zdravlje bude dobro - komentarisao je čileanski ministar zdravlja Džejmi Manalič.

Oko 700 metara iznad skrovišta rudara, Atakama pustinja pretvorena je u “kamp nade” u kome danonoćno dežuraju bližnji rudara. I njima je potrebno ohrabrenje, pa im se pridružuju sveštenici, folklorne grupe... Neki spas od straha i utočište nade vide u pisanju dnevnika. Sin zarobljenog rudara Omara Rejgadasa (56) je zapisao:

- Planiramo da ostanemo do 18. septembra, do našeg velikog praznika. Otac je dobro. Samo moj brat Omar može da razgovara sa njim, jer porodice moraju da izaberu jednog svog člana za komunikaciju. Ali tata mu je rekao da je dobro. Molio je da ne brinemo za njega, da je dole sve dobro i da mu ništa ne treba.