Istorijski dogovor sa Evropskom unijom

Politika

Postizanjem dogovora sa Evropskom unijom Srbija je dobila saveznike u jednom važnom trenutku kada treba da sedne za sto sa Prištinom i da pregovara o otvorenim pitanjima koja nisu rešena na Kosovu. Ovo je jedna, možda istorijska odluka. Vrlo realna i razborita. Da se išlo u konfrontaciju i onaj mali manevarski prostor koji je Srbiji ostao posle juna 1999. godine i Kumanovskog sporazuma suzio bi se i dalje i samim tim osujetile bi se mogućnosti da Srbija iz pregovora sa Prištinom izvede ono što je moguće izvesti, kaže u razgovoru za „Politiku” Ivan Vejvoda, direktor Balkanskog fonda za demokratiju.

Dakle, vi smatrate da Srbija nije na ovaj način implicitno priznala Kosovo?

Ne. Niko ne traži od Srbije da prizna nezavisnost Kosova. Ovo je jedna odluka u najboljem nacionalnom interesu države i omogućava joj da se okrene budućnosti i da sebe u Evropi pa i u svetu postavi kao zemlju koja konstruktivno prilazi jednoj realno teškoj situaciji. U situaciji globalne ekonomske krize, kada raste nezaposlenost, kada ima manje investicija, da se Srbija konfrontirala sa EU ta situacija bi bila još gora. Mora se reći da postoji povezanost između sveukupne situacije u kojoj se država nalazi i ove odluke koja nije laka, ali koja otvara tu mogućnost da se ta situacija poboljša.

Kako vi tumačite ono što se u Briselu naziva finom doradom teksta do kojeg je došlo tokom Tadićevog boravka u tom gradu. Da li je Srbija mogla da utiče na tekst nove rezolucije ili je stavljena pred svršen čin?

Unazad bar desetak dana, a i pre toga, bilo je intenzivnih razgovora sa Briselom o samom tekstu i mislim da je to duh evropskog partnerstva. Neke formulacije nisu bile po volji članica EU. Međutim, činjenica da je svih 27 zemalja napravilo usaglašen tekst bila je jaka poruka Srbiji. To je bilo nešto što je ukazalo Srbiji da može da se radi sa EU, jer ni ona nije potpuno usaglašena oko nezavisnosti. To otvara prostor Srbiji da se postignu rezultati u predstojećim razgovorima sa Prištinom.

Znači da ovaj novi tekst omogućava Srbiji da potegne i pitanje statusa Kosova?

Mnogo puta je rečeno da postoji jedna realnost. Ponavljam, nakon juna 1999. godine Srbija nije više de fakto suverena na Kosovu, ona ima de jure suverenost, neki to zovu virtuelna suverenost. Ukoliko je cilj, a on je mnogo puta iskazan, da se obezbedi preživljavanje i bezbednost srpske zajednice na Kosovu, onda pragmatičan pristup nalaže da vi nađete način kako ćete tu srpsku zajednicu da odbranite. I naravno, da razgovarate o pitanjima poput onih koja se odnose na srpske svetinje. Tu je i prostor severno od reke Ibar koji nije do kraja rešen – nije direktno ni pod vlašću Prištine, ali ni Beograda, već pod međunarodnim vlastima. Treba videti da li je tu moguć neki stepen autonomije koji nadilazi „normalnu” autonomiju i koji bi mogao da bude nešto sa čim bi Beograd mogao da izađe iz tih pregovora kao nešto što će zadovoljavati, pre svega, one koji tamo žive.

Da li je to ono što ministar Vuk Jeremić naziva rešenjem koje ne bi bilo na isključivu štetu jedne, a u korist druge strane?

Apsolutno. Toga su svesni svi međunarodni akteri i u tom smislu nisu pozicije bile toliko udaljene između Beograda, Prištine, EU i SAD. Svi znaju da mora da se sedne za sto. Problem je bio oko konkretnih reči, odnosno značenja reči kako određene strane tumače te reči. Ono do čega smo došli juče je razumevanje da je najvažnije doći do stola za razgovore, a manje je bitno koje će tačno reči biti upotrebljene da bi se do toga stola došlo.

Za uzvrat što je pristala na zajedničku rezoluciju, Srbija dobija samo obećanje da će naša kandidatura biti prosleđena Evropskoj komisiji. Je li to dovoljna satisfakcija?

Jasnije je pristupiti tom problemu iz situacije u kojoj bismo se našli da nismo postigli zajednički jezik sa EU. To bi bilo apsolutno pogubno u pogledu dalje dinamike integracija, ali i sa ekonomske tačke gledišta, s obzirom na uticaj tih zemalja i da su one glavni investitori i trgovinski partneri naše zemlje. Ovako se omogućava normalna dalja dinamika evropskih integracija bez prepreka političke prirode.

Da li neko treba da snosi odgovornost što se došlo u situaciju da se dogovor oko rezolucije postiže u poslednjem momentu?

Vlada, odnosno koalicija će biti najbolji sudija. Naravno, javno mnjenje takođe ima svoj uticaj. U ovom trenutku prerano je o tome suditi.

Kako komentarišete kritike nekih opozicionih partija i analitičara da je reč o zavrtanju ruke Srbiji i njenoj kapitulaciji?

Vratiću se još jednom na činjenicu da postoje realne okolnosti koje ne mogu da se prenebregnu i da se pravimo kao da ne postoje. Srbija je juna 1999. godine potpisala Kumanovski sporazum gde je u praktičnom smislu srpska država otišla s Kosova i nema tamo jurisdikciju osim kroz Rezoluciju 1244, odnosno kroz UN. Ne može ništa praktično da sprovede, čak i kad bi htela. To je ta realnost, dopada li se ona nama ili ne. Ali ukoliko smo ozbiljni domaćini i ozbiljni ljudi koji misle na svoju egzistenciju onda ćemo na dostojanstven način naći rešenja koja će nam omogućiti da odbranimo ono što se odbraniti može, a da pri tom unapredimo život i mesto Srbije u Evropi i u svetu.

J. Cerovina

objavljeno: 09.09.2010.