Jubilej slavnog klečanja pred žrtvama Vilija Branta

e-Novine

Sporazumom iz decembra 1970. godine tadašnja Zapadna Nemačka prvi put je priznala granice sa Poljskom na Odri i odrekla se aspiracija na teritorije koje su odlukom velikih sila pripale Poljskoj kada je posle Drugog svetskog rata cela pomerena na Zapad i dobila nekadašnje nemačke teritorije.

Tom prilikom je prvi posleratni socijaldemokratski kancelar posetio i Varšavski geto. Brant, koji je kao socijaldemokrata napustio Nemačku po dolasku nacista na vlast i do 1945. živeo u egzilu u Oslu i Stokholmu, položio je venac na spomenik žrtvama i, kako su to posle interpretirali mediji, na kolenima zamolio za oproštaj za zločine učinjene u nemačko ime u vreme nacizma. Varšavski geto bio je najveći sabirni logor za nemačke i poljske Jevreje. Odatle je oko 500.000 ljudi poslato u logore smrti, uglavnom u Treblinku.

"Na dnu nemačke istorije, sa osećanjem težine miliona pobijenih, učinio sam ono što čine ljudi kada ostanu bez reči", objasnio je u svojim memoarima Brant da njegov gest koji je ušao u svetsku istoriju nije bio nikako unapred planiran.

Tadašnje poljske komunističke vlasti tim gestom ostale su zaprepašćene, medijima je cenzor konfiskovao fotografiju klečećeg nemačkog kancelara, mada taj gest nisu javno komentarisale. U kuloarima su retko pitali Branta zašto nije klekao i pred Spomenikom neznanom junaku da oda poštu i poljskim žrtvama Drugog svetskog rata.

"Nijedan od poljskih partnera nije se nadovezao na moj gest. Iz toga sam izveo zaključak da se ni drugi još nisu obračunali sa tim delom svoje prošlosti", napisao je Brant u memoarima 1989. godine. Brantov gest koji je zadivio svet nije naišao na apsolutno odobravanje ni u njegovoj Nemačkoj a mnogi su kritikovali kancelara da je tim što je klekao u Varšavskom getu u stvari ponizio Nemačku. U današnjoj Poljskoj taj Brantov gest tumači se kao jedan od velikih simbola na putu istorijskog pomirenja Nemaca i Poljaka a 2000. godine trg blizu Spomenika junacima Varšavskog geta nazvan je po Viliju Brantu.

„Za Poljake je ovaj sporazum bio od velike važnosti. Prvi put je Nemačka priznala zapadanu poljsku granicu. A kada je Vili Brant kleknuo pred spomenikom žrtvama nacizma, to je prevazišlo sva očekivanja. Taj gest je postao simbol pomirenja u Evropi – pomirenja Zapada i Istoka, Poljske i Nemačke“, kaže za Deutsche Welle poljski istoričar Robert Traba.

Nemački predsednik sa predsednikom Poljske Bronjislavom Komorovskim i drugim poljskim zvaničnicima obeležava u utorak četiri decenije od prvog koraka ka normalizaciji odnosa Nemačke i Poljske i početka puta ka istorijskom pomirenju dva naroda među kojima je u prošlosti proliveno mnogo krvi. Vulf i Komorovski će učestvovati takođe na međunarodnoj konferenciji "Evropa - kontinent pomirenja? 40 godina od posete Vilija Branta Varšavi". U želji da naglase da su danas Poljaci i Nemci potpuno prevazišli bolno istorijsko nasleđe i okrenuti su budućnosti, srešće se u Predsedničkoj palati u Varšavi sa omladinom iz obe zemlje.

Svi vodeći nemački mediji u utorak su komentarima, intervjuima ili opsežnim dokumentarnim prilozima obeležili četiri decenije od kada je nekadašnji socijaldemokratski kancelar Vili Brant kleknuo pred spomenikom žrtvama nacizma u Varšavi. Jedan od velikih nemačkih socijaldemokrata, nekadašnji državni sekretar u uredu saveznog kancelara, Egon Bar, koji je sa Brantom bio tvorac nove "nemačke istočne politike", rekao je u intervjuu za Sueddeutsche Zeitung da Brantov pad na kolena "nije bio planiran".

"Sa 40-godišnje distance može se reći da je politička suština posete bila ta da je prvi put jedan nemački kancelar priznao granicu na Odri i Nisi i imao hrabrosti da svojim zemljacima oduzme iluziju da će ikada moći ponovo da dobiju izgubljene oblasti u Poljskoj", ocenio je Bar. Nekadašnji blizak Brantov saradnik je rekao da je to "i u svetu bilo tada protumačeno kao najvažnije" i da je bilo "krunisano tom neverovatnom slikom" Brantovog pada na kolena, te da su zajedno "ta dva događaja doprinela da Brant dobije Nobelovu nagradu za mir".

Mediji u komentarima podsećaju da su poseta Vilija Branta Varšavi 7. decembra 1970. godine, potpisivanje sporazuma i kancelarov pad na kolena,"svetu pokazali novo lice Nemačke". Ovi događaji su, navode komentatori, označili "prvo otopljavanje u hladnoratovski zavađenoj Evropi" i istovremeno "otvorili put ujedinjenju dve nemačke države koje je usledilo 20 godina kasnije".

Predsednik Nemačke Kristijan Vulf izjavio je u utorak u Varšavi da oseća odgovornost za nemačku istoriju iako je rođen posle Drugog svetskog rata. Naglasio je takođe da iz generacije u generaciju treba predavati tu poruku da Nemačka ne beži od odgovornosti za stradanja koje je nanela narodima Evrope.

"To je divan, ljudski gest. Gest pokornosti, stida, tuge pred ogromnim razmerama stradanja i okrutnosti Nemaca u istočnoj Evropi. Mislim da su Brantu nedostajale reči i da je tražio drugi način da iskaže tu pokornost, taj stid i da preuzima odgovornost", kazao je danas Vulf mladim Poljacima sa kojima se sreo u Predsedničkoj palati.

Bronjislav Komorovski istakao je značaj sporazuma Varšave i Bona iz decembra 1970. godine ali je ocenio da je ključu ulogu za početak procesa pomirenja Nemaca i Poljaka odigralo pismo poljskih biskupa nemačkim pet godina ranije.

"Poljski i nemački biskupi koji su oprostili jedni drugima imali su hrabrosti da idu protiv vladajućih stavova i da kažu - 'praštamo i molimo za oproštaj'", rekao je mladima Komorovski.

Nemački predsednik je zajedno sa svojim poljskim kolegom u utorak u Varšavi položio venac na spomenik žrtvama pobune u Varšavskom getu, na istom mestu na kojem je pre 40 godina klečao Vili Brant.