Ahmadinedžadu su umetnici neprijatelji

e-Novine

Iranski reditelj Rafi Pits, skori gost beogradskog Festivala autorskog filma, na kom je njegov film Lovac osvojio dve nagrade, napisao je otvoreno pismo iranskom predsedniku Ahmadinedžadu povodom presude poznatim rediteljima Džafaru Panahiju i Mohamadu Rasulovu. Reditelji su osuđeni na šest godina zatvora zbog ideje za film o demonstracijama nakon lažiranih predsedničkih izbora u Iranu 2009. godine, u kojima je poginulo, po državnim izveštajima, 36 ljudi. Pored kazne od šest godina zatvora, Panahi i Rasulov ne smeju da napuste zemlju niti da se bave filmom sledećih 20 godina.

e-Novine prve na području bivše Jugoslavije objavljuju pismo Rafija Pitsa na “našem” jeziku, kao i intervju koji je sa Pitsom uradio američki filmski kritičar i novinar Gejb Klinger. Podsećamo, niko iz Srbije još nije reagovao na sramotnu presudu iranskom režiseru koji je 2004. godine bio i gost FEST-a. Svoju solidarnost pokazale su za sada samo kolege iz Bosne i Hercegovine.

* INTERVJU SA RAFIJEM PITSOM O PROGONU IRANSKIH REDITELJA I TRENUTNOM STANJU IRANSKE KINEMATOGRAFIJE

Rafi Pits, rođen u Mašadu u Iranu 1967, odrastao je u Teheranu. Za vreme iransko-iračkog rata otišao je u London i živi u Evropi od 1981. U Iranu je snimio četiri dokumentarca a njegov film Season Five (1997.) je bio prva francusko-iranska koprodukcija od Revolucije. Pits je deo uspona novog iranskog filma od samog početka i blisko sarađuje sa mnogim poznatim filmadžijama iz ove zemlje.

Zvao sam Pitsa koji živi u Parizu na Badnje veče. Znao je zašto ga zovem. „Jesi li čuo šta se dešava sa mojim kolegama?“

Reditelji Džafar Panahi i Muhamed Rasuluf 20. decembra su dobili kaznu od šest godina robije i zabranjeno im je da se sledećih 20 godina bave filmom. Panahi je imao problema sa vlastima još od jula 2009. kad su on i još nekoliko ljudi bili uhapšeni na groblju u Teheranu gde je sahranjena muzičarka Neda Aga-Soltan koja je protestovala protiv nameštenih izbora. Kasnije je oslobođen, da bi opet bio uhapšen u martu ove godine zajedno sa Mohamedom Rasulovom i drugim filmadžijama. Većina je oslobođena, ali Panahi je ostao u zatvoru. Tada je Panahi izrazio solidarnost sa drugim političkim disidentima za koje je smatrao da su nepravedno zatvoreni. Kazna mu je bila produžena. Tokom festivala u Kanu, objavljeno je da će Panahi početi štrajk glađu u znak protesta protiv lošeg tretmana prema njemu i ostalim zatvorenicima. Nedelju dana kasnije, oslobođen je uz kauciju. U novembru su Panahi i Rasulov imali pretres na sudu i u decembru je donesena zvanična presuda od šest godina zatvora po osnovi da su Panahi i Rasulov počeli da pripremaju „propagandni“ film „protiv Islamske republike“ i da je takva njihova namera „zločin protiv nacionalne bezbednosti države.“

„Pišem pismo Ahmadinedžadu,“ kaže mi Pits.

Njegovo pismo, za koje se nada da će biti objavljeno u iranskim medijima, nalazi se u nastavku teksta. Ispod pisma je razgovor koji smo imali o skorom razvoju događaja sa Panahijem i Rasulovim, kao i opšti dijalog o iranskoj kinematografiji, njenoj prošlosti i sadašnjosti, i neizvesnosti koja očekuje mnoge iranske filmadžije.

Iz solidarnosti sa Džafarom Panahijem i Mohamedom Rasulovim, pozivamo sve filmadžije i pripadnike filmske industrije, bez obzira na države i granice, veru i politiku, da podrže naše kolege tako što neće raditi dva sata, od 15.00 do 17.00 časova (lokalno vreme u Teheranu) 11. februara 2011, na 32. godišnjicu Iranske revolucije.

Gospodinu Ahmadinedžadu:

Godine 1979. desila se Revolucija. Zapravo, obeleževanje 32 godine naše Iranske revolucije je 11. februara 2011. Razlog zbog kog Vas treba podsetiti na ovo je što smatram da ste zaboravili razloge zbog kojih se sve to desilo. Možda grešim, možda Vi sami treba to da objasnite.

Možda Vi imate svoju definiciju Revolucije. U tom slučaju, smatram da treba da odgovorite na pitanje: Šta mislite, zašto smo imali Revoluciju 1979?

Došlo je i vreme da objasnite zašto želite da zatvarate filmadžije. Iz kojih razloga želite da uništite njihove živote i karijere u ime naše Revolucije? Ili možda postavljam pogrešno pitanje: da li je poenta u tome da budete opet izabrani za predsednika?

Mog bliskog prijatelaj Džafara Panahija, jednog od naših najvažnijih filmskih reditelja, kog veoma poštujem kao osobu i strašno cenim kao reditelja, u zatvor je smestila Vaša vlada, po Vašem zakonu. Osuđen je na šest godina jer je želeo da snimi film. Film koji nije ni snimio. Šest godina zatvora zbog ideje za film. Povrh svega, kao da to nije dovoljno, osuđen je da 20 godinane sme da snimi film i da 20 godina ne sme da napusti zemlju.

Još jedan važan mladi reditelj, Mohamed Rasulov, osuđen je na istu kaznu. Njegov zločin: saradnja sa Džafarom.

Obojica su kažnjeni jer im je stalo do drugih ljudi. Kažnjeni su zbog želje da razumeju događaje iz juna 2009. Kažnjeni su što im je stalo do života koji su izgubljeni u sukobu oko izbora. Iako je, da podsetimo, svim kandidatima režim dozvolio medijsko predstavljanje. Mogućnost izbora je bila jasna i potpuno legalna. Džafar Panahi i Muhamed Rasulof su doneli odluku zajedno sa većinom filmske industrije. To je postao Zeleni pokret. To pravo nam je dato.

* Mislite li da je pogrešno to što ljudi žele da shvate zašto je bilo mrtvih na našim poslednjim izborima?

* Da li zaista verujete da naša zemlja nije svesna nasilja koje su prouzrokovali rezultati izbora?

* Da li je zločin što Panahi želi da snimi još jedan film?

* Da li je zločin što Rasulov dovodi stvarnost u pitanje?

* Da li je sve ovo zbog toga što filmadžije žele da prikažu odraz u ogledalu onoga što se desilo društvu?

* Da li se plašite pogleda koji je možda suprotan vašem? Ako je tako, molim vas da odgovorite na pitanje: Zašto smo imali Revoluciju?

Rafi Pits, 21.12.2010, Pariz

Podrška iranskom prijatelju i kolegi: Džafar Panahi

Gejb Klinger: Nije lako uhvatiti te u poslednje vreme. Stalno putuješ sa „Lovcem“ po raznim zemljama još od premijere na prošlom festivalu u Berlinu. Mislim da većina nas uzima zdravo za gotovo privilegiju putovanja po filmskim festivalima.

Rafi Pits: Na svakoj projekciji prvo kažem: „Imam mnogo sreće što mogu sada da stojim ovde pred vama.“ Većina iranskih filmadžija to ne može. Neprijatno mi je zbog toga. Posvetio sam nekoliko projekcija Džafaru još pre presude.

* Sećam se jedne noći u Roterdamu kad smo izašli iz hotela Central u sred noći i sreli Panahija na ulici.Vas dvojica ste dugo pričali te noći...

Nas dvojica smo zajedno počeli. Prva lepa uspomena na Džafara koju imam je iz Kana 1995. kad je bio tamo sa Belim balonom. Spavali smo u istoj sobi i ja sam mu služio kao prevodilac. To mu je bio prvi film i prvi put da je izašao iz zemlje. Bili smo tamo ceo festival, i te različite faze kroz koje smo prolazili, različiti načini na koje je posmatrao svet... bilo je divno.

U to vreme iranska kinematografija još nije bila poznata. Bilo je to samo godinu dana posle Kijarostamijevog filma Through the Olive Trees. To je bila godina kada je iranska filmska industrija još u povoju, i odjednom je Iran postao delom svetske kinematografije! Može se slobodno reći da je sve započeo Džafar Zlatnom palmom za Beli balon. Iako su Kijarostamijevi filmovi bili prikazivani, Beli balon je bio prvi iranski film koji je osvojio neku veliku nagradu još od Revolucije.

Tada smo se žalili na stanje stvari ali danas je sto puta gore.

* Sećam se da si razgovarao sa Panahijem o uslovima pod kojima se filmovi poput vaših prikazuju u Iranu. Pomenuo si da je tvoj film „Zima je“ bio prikazivan samo u jednom bioskopu u Iranu.

To je moderan oblik cenzure. Džafar je uvek bio protiv njega, a ja sam uvek bio za. Dobili smo ga zbog toga što smo pravili kritične filmove - mislim, to je bilo tokom perioda reformi, pre nego što se pojavio Ahamdinežad. Vlasti bi rekle, „Dozvolili smo im da prikazuju svoje filmove.“ Ja sam uvek bio zadovoljan prikazivanjem u jednom bioskopu. Čak i ako je malo ljudi videlo film, činjenica da je uopšte bio prikazan u zemlji mi je bila dovoljna. Džafaru se to nije sviđalo jer je smatrao da nam dozvoljavaju da snimamo filmove, a u suštini nam zabranjuju.

Veoma je teško. Kako promeniti stvari? Kako ih pokrenuti napred? Džafar je pobesneli bik - zato ga toliko volim. On prosto grize. Veoma je hrabar, dok ja verujem da treba biti diplomatičan. Ali danas su stvari otišle mnogo dalje od toga. Više nije pitanje kako promeniti stvari, već kako uopšte možemo da postojimo? Pre 15 godina smo bili mlađi... imali smo više entuzijazma, očekivali smo da će nešto da se desi. I vidi sad. Ovo je pakao.

* Kao da je to što ste radili sve vreme bilo postavljanje presedana na koji bi trenutni režim reagovao.

Iran je postao veoma mlad. Drugi talas post-revolucionarne iranske kinematografije je taman trebalo da počne. Imate film kao što je Niko ne zna za persijske mačke sa drugačijim pristupom filmskom jeziku, drugačijim načinom prikazivanja stvari. Kad sam radio Lovca, cela ekipa je bila uzbuđena što smo agresivni i što smo direktnije govorili neke stvari nego kad smo snimali Zima je. Svi su bili uzbuđeniji, to se osećalo. Bio sam na snimanju Persijskih mačaka i tu je bila ista atmosfera. Ali u to vreme smo mislili da pripadamo jednoj manjoj grupi ljudi koja se tako oseća. Onda su izbili nemiri i shvatili smo da se cela ta velika zemlja tako oseća.

A onda je sve stalo.

U to vreme u Iranu ja ne bih mogao da snimim Lovca i Gobadi ne bi mogao da snimi Persijske mačke da ljudi iz filmske industrije nisu mislili da će Zeleni pokret doći na vlast. Svi su mislili da će se Iran otvoriti. Šest meseci smo bili u euforiji, ljudi su se oblačili u zeleno, plesali po ulicama, spremali se...

* Većina tvojih filmova je bila prikazivana u jednom bioskopu u Teheranu. A „Lovac“ nigde nije prikazan.

Da, nisu dozvolili prikazivanje.

* Znači, to je bio zvanični prekid.

Da, ali ne samo za mene, već za sve. Osim za režimske filmadžije.

Ako pogledaš Džafarove filmove, u njima nema parola. Niko ne kaže „uradi ovo“ ili „uradi ono“. On samo pokušava da prikaže odraz stvari u ogledalu. I onda, kad je režim agresivan prema nama, to nas ljuti. Kao da smo državni neprijatelji. Ali nismo. Mi samo pokušavamo da kažemo, „Pogledajte šta se dešava. Ljudi su u nevolji.“

Kad se Džafar naljuti - kad se bilo ko od nas naljuti - to je zato što ne gledaju na nas kao umetnike koji žele da govore o situaciji u zemlji, već kao na neprijatelje.

* Možeš li da nam malo objasniš istorijski kontekst? Postoji li neka određena stvar koja bi objasnila zašto se vlast ponaša na ovakav način?

Ako pogledaš istoriju Irana, vidiš otkud paranoja. Radi se o zemlji u kojoj je 70% stanovništva mlađe od 30 godina. Znači, oni se nisu rodili tokom Revolucije. Oni su bili deca u vreme rata sa Irakom. Dok je drugih 30%- a ovo je vrlo uopšteno- bilo svedok revolucije i učestvovalo u ratu. Ljudi koji vladaju Iranom su učestvovali u tom osmogodišnjem ratu. Bio je to težak rat, milion Iranaca je poginulo... Iz te traume potiče ideja da je svako ko dovodi vladu u pitanje- protiv vlade. Svako ko želi promenu je protiv mučenika koji su se žrtvovali. Ali mladi ljudi, koji žive sa pravim nevoljama, osećaju da do promene mora da dođe, kao što bi osećala svaka mlada osoba u bilo kom delu sveta. Ali ljudi na vlasti žele da idemo unazad.

Režim misli da smo mi neprijatelji. Ali kako bi to mogli biti?

Iranski reditelji su promenili sliku u svetu da je Iran posle Revolucije bio mračno mesto

Photo: metro.co.uk

* Misliš li da je trenutak donošenja presude Panahiju slučajan? Ili je to marketinška strategija koja od njega pravi primer?

On je definitivno primer. Trenutak je izabran vrlo pažljivo. Bliži se godišnjica Revolucije, i ovo je veoma važno.

U Iranu ljudima nije dozvoljeno da demonstriraju. I šta možemo da uradimo? Jesmo li imali revoluciju da bi filmski reditelji završavali u zatvoru? Ako je to ono što je revolucija postala, onda Ahmadinedžad treba da je definiše! Treba to otvoreno da kažu da svi to čujemo, umesto što se pretvaraju da je drugačije. Oni krše ljudska prava, bez sumnje, ali krše i ustav Irana. Džafar se branio citirajući ustav i pitao je sudiju o svom pravu na izražavanje.

* Hajde da popričamo o tvom pismu.

Pokušao sam da budem dovoljno pažljiv da bi iranski novinari mogli da ga objave bez cenzure, ali šanse da će biti objavljeno su veoma slabe. Ali zašto ne bi moglo da se objavi? Ova situacija je sramotna.

* Tvoj predlog je veoma civilizovan.

Iranski reditelji su u oluji, a ostali su na suncu. Ideja je da svi prestanu da snimaju na dva sata i razmisle o ovome što se dešava. Ljudi moraju da shvate da se svi borimo za istu stvar - za slobodu izražavanja. Film nema granice. Ako su Džafar i Mohamad u zatvoru, to je kao da smo svi u zatvoru.

Datum koji sam predložio je godišnjica revolucije, a tada su u toku i filmski festivali u Teheranu i Berlinu. Tako da je to veoma aktivan trenutak za filmsku zajednicu.

* Hteo bih da se dotaknem pitanja egzila. Ljudi se pitaju, možda naivno, zašto Panahi i Rasulov nisu ranije napustili zemlju, uz njihove međunarodne kontakte i slavu?

Sećam se kad smo Džafar i ja prvi put išli u Kan. Do kraja nedelje je on želeo da se vrati kući. Iako je to bio Kan, on je ipak hteo da se vrati u Teheran. Džafar je oduvek tamo želeo da snima filmove. Za njega bi odlazak iz zemlje značio da više neće snimati filmove. Ono o čemu on želi da govori se dešava tamo i za to će platiti cenu. Mislim da Džafar nikada neće otići iz Irana.

Egzil je lakši za neke od nas, za druge nije. Meni je lakši jer ja bar govorim nekoliko jezika.

* Šta bi se tebi desilo kad bi danas otišao u Iran?

Nemam pojma. U tome je problem. Ako bi mi neko rekao da bih dobio godinu dana zatvora i da bih posle toga mogao da nastavim sa svojim životom, odmah bih se vratio. Ali ne znam kakve bi posledice sada bile. Snimio sam film. Džafar i Mohamad nisu čak ni snimili film a dobili su šest godina. To niko nije očekivao. I šta je sledeće? Koliko daleko će ići? Da je bar zakon jasan. Cenzura je uvek postojala, ali radili smo u okviru tih granica, ponekad čak i van njih. Ali kad prekršiš pravilo, posledice su jasne: film neće smeti da bude prikazan. To se stalno dešavalo. A sad, kao grom iz vedra neba, šest godina!

* Tu je proces žalbe. Misliš li da će to nešto promeniti?

Nadajmo se. Iranski način života je dan za dan- mi nikad ne predviđamo budućnost. To nas održava. Ali ovo što sada rade deluje drugačije...

* Šta Iranci i međunarodna zajednica mogu da učine?

Kad se ovako nešto desi, imam osećaj da među iranskim filmadžijama nema solidarnosti. Režim je uneo strah u filmsku industriju, zaplašio je ljude. Ali jedini način borbe je da se držimo zajedno. Ne mogu da bace u zatvor celu filmsku industriju.

Ali moramo da se držimo zajedno i van zemlje. Nemam ništa protiv peticija, ali sada mora da se izvede direktna akcija. Zato, ako filmska produkcija na celom svetu stane na dva sata, to će postati pitanje koje se tiče svih. Svako žrtvuje nešto. Mislim da će se u Iranu osetiti odjek toga.

* Tekst Gejba Klingera poslan je medijima širom sveta od kojih ga je većina prevela i objavila