ViaBalkans ekspedicija Beograd – Krf – Beogr...

Via Balkans

jun/jul 2009. godine

Autor: Slobodan Boba Ogrizović

Putovanje od Beograda do Krfa (Evzoni – Krf – Evzoni)

Odluku da kolima otputujete do Krfa (tj. do Igumenice, a odatle trajektom) možete od ove godine mnogo lakše doneti – zahvaljujući završetku grandioznog grčko-evropskog projekta, izgradnje autoputa „Egnatia road“. Istina, Rimljani su to uradili pre skoro dva milenijuma, ali ti putevi više ne zadovoljavaju ISO, HACCP i druge, raznorazne EU standarde. A sada se, naprimer, od Soluna do Igumenice stiže za 2 sata i 15 minuta, umesto za nekadašnjih 5 sati (i to ako ne biste uleteli u neku kolonu kamiona, gde bi vas često ti isti, oni dugački, kamioni – nemilosrdno prestizali).

Engatia road – autoput

Put se pruža od Jonskog mora na zapadu, pa sve do granice sa Turskom, na istoku, a ukupno je skratio putovanje sa 11 sati i 30 minuta na 6 sati i 10 minuta! Malo li je?

Kakav je to graditeljski poduhvat, shvatićete tek ako se lično zaputite ovuda, kroz grčku Makedoniju, Epir i parčence Tesalije, pa kad vidite sve te vijadukte i neverovatne tunele izbušene kroz planinske vence čiji vrhovi dostižu i preko 2000 metara.

Na delu puta od Verije do Igumenice, proći ćete kroz ukupno 54 tunela (!) od kojih je najduži dugačak čak 4600 metara. Kada biste sve te tunele nastavili – jedan na drugi, pa na treći… sve do pedeset i četvrtog – dobili biste ukupnu dužinu od skoro 45 kilometara. Neki su pravi ko strela, neki vas spuštaju kroz planinu, neki vas vode uzbrdo… Čudo!

Прикажи Без наслова на већој мапи

Naše oduševljenje je bilo utoliko veće zato što smo ovuda prošli pre svega dve godine i lično se uverili koliko je od tada urađeno. Ali i naše razočaranje je bilo isto toliko, jer smo još jednom zaključili da mi (Srbija) ne samo da ne „stižemo“ Evropu, već nam ona sve brže odmiče…

Tu i tamo se izvode još poneki radovi – tako je parčence puta oko Grevene završeno za vreme našeg odmora, a ostalo je nedovršeno još samo par kilometara na potezu od Janjine do Igumenice… I, što je najbolje, i apsolutno neobjašnjivo za naše prilike, putarina se još uvek ne naplaćuje! Rasipni Grci!

Kad smo kod puteva, ipak da primetimo da se uveliko završava i deonica puta od oko 20 km između granice i Bujanovca, tako da će se uskoro Grdelička klisura naći u pravom sendviču između dva kraka autoputa. Kada bismo „pustili“ ovu grčku ekipu za izgradnju autoputeva da to završi, siguran sam da bi oni jednostavno izbušili tunel pravo kroz planinu Kukavicu, od Vladičinog Hana, pa sve do Grdelice, očas posla…

Inače, motel Predejane radi punom parom – uskoro će verovatno morati da se rezerviše sto ako želite da sednete i nešto pojedete.

Da pomenem još i da je put kroz Makedoniju u sve lošijem stanju, što se tamo valjda rešava tako što ograniče brzinu na sve nižu i nižu vrednost – tako da na relativno malom delu autoputa zaista važi ograničenje od 120 km/h. Ako poštujete sve saobraćajne propise, za prolazak kroz susednu državu vam treba oko 2 sata i koji minut više.

Sa novim, biometrijskim pasošima, ako nas utisak ne vara, brže smo završili granične formalnosti nego prethodnih godina (mada, kad se uračuna vreme za čekanje na nove pasoše…), i tako smo, posle nekih 7 i kusur sati od polaska iz Beograda, prešli grčku granicu, satove pomerili za jedan sat unapred i – posvetili se samo i jedino našem godišnjem odmoru. I – mali savet za vozače koji prvi put prolaze ovuda – gledajte da sipate gorivo u kola negde posle ulaska u Grčku. Na novom, Egnatia autoputu, nema nijedne pumpe, već morate da siđete sa puta u neko od mesta pored kojih put prolazi da biste na’ranili vaš auto.

Granični prelaz Đevđelija – Evzoni

View Larger Map

Granični prelaz između Grčke i Makedonije

Pošto već treći put posećujemo Krf, već smo isprobali dva itinerera. Jednom je to bio direktan pravac – Verija – Kozani – Grevena – Janjina – Igumenica – Krf, a drugi put smo od Grevene malo skoknuli do Meteora, a zatim se, vrludajući po krivinima i pentrajući se i spuštajući po obroncima Pindosa, vratili na pomenuti pravac.

Ove godine smo, za promenu, posle nekih 50 kilometara od granice, skrenuli ka Edesi i Florini – da bismo obišli rodno mesto Aleksandra Makedonskog – zvano Pela.

A tamo ćete videti simpatično grčko mestašce, sa spomenikom Aleksandru Velikom na glavnom trgu, i sa arheološkim nalazištom sa ostacima palate Filipa IV Makedonskog, gde je Aleksandar odrastao, i sa najstarijim, ili jednim od najstarijih, sačuvanih mozaika u Evropi. Muzej, koji se nalazi odmah pored nalazišta, bio je još „u radu“, tako da ćemo morati još jednom da se vratimo ovamo.

Dok prolazite ovim delom grčke Makedonije, videćete još sijaset tabli koje vas upućuju ka drugim nalazištima – i sve je to pitanje balansa između želje da vidite što više stare Grčke i da se što pre stvorite na plaži.

Nastavili smo putem ka Edesi, prolazeći kroz nepregledne voćnjake, uz poneku tezgicu pored puta koja vam nudi džinovske tamnocrvene trešnje (po 2,5 evra kilogram).

Kad se udaljite od skretanja za Edesu i nastavite dalje putem doći ćete do račvanja puta – jedan vodi sa severne strane jezera Vegoritida, a drugi ide njegovom istočnom stranom i dalje prema Kozaniju. Ako se zaputite „severnim“ krakom puta, naići ćete na jedan lokalni put koji vas vodi do Planine Voras, sa svoja 2524 metra visine.

Прикажи већу мапу

Voras, pa šta? Ali kada kažemo da je to grčko ime planine i vrha Kajmakčalan, sigurno ćete drugačije razmišljati o tome. Vrh se nalazi na samoj granici Makedonije i Grčke, a nekada je to bila „kota 2525″, ali je zbog silne artiljerijske vatre tokom Prvog svetskog rata i borbi na Solunskom frontu, tj. osvajanja Kajmakčalana, izgubila skoro metar svoje visine. Davnog 30. septembra 1916. godine stigla je naredba vojsci Srbije: „Vi ste na kapiji svoje zemlje, na vama je da otvorite ta vrata svoje Otadžbine!“ I otvorili su ih.

Istina, sada je kapija naše zemlje malkice severnije, za šta sigurno nisu krivi solunski heroji. Bez njih, verovatno bi danas Srbija bilo samo ime neke opštine na Krfu.

Put nas je dalje vodio pored pomenutog jezera, dobro sakrivenog od pogleda sa puta. Ako želite da ga vidite, skrenite u seoce Perea i odvezite se do obale, gde ćete naći lepu tavernu sa divnim pogledom na jezero. Istina, ovde niko ne govori engleski, ali svi razumeju ključne reči – giros, suvlaki, horiatiki… Brda koja okružuju jezero su prilično goluždrava, tako da vam je ovo više zgodno mesto za predah, nego neka čarobna priroda. Nju ćete naći na Krfu.

Pored puteljka koji od glavnog puta vodi u Pereu, videćete i jedno moderno solarno polje, sa brojnim kolektorima za sunčevu energiju koji verovatno napajaju energijom ovo mesto. A kada nastavite putem ka Kozaniju (pored mesta „Perdika“ i „Ptolemaida“ – čisto da ne zaboravite na Aleksandra Velikog) – videćete nekoliko džinovskih termoelektrana – koje čine energetsko srce Grčke. Kozani je poznat i po svom lokalnom toplodalekovodu od nekih 16 kilometara (ukradoše nam ideju – toplodalekovoda Obrenovac, a još su, pokvarenjaci, i uradili ceo projekat do kraja!)

Negde posle Ptolemaide lokalni put prerasti u autoput, a zatim nailazite i na pomenuti Egnatia road koji vas vodi pravo u Jonsko more. Bukvalno, jer kraj autoputa čine dokovi nove luke u Igumenici.

Inače, nekada je put prolazio skoro kroz centar Janjine, a sada Egnatia road prolazi oko 6-7 km južno od ovoga grada, tako da, ukoliko želite da svratite ovamo, morate da siđete sa autoputa. Izgleda da u Grčkoj auto-obilaznicu nemaju samo oni gradovi koji to baš neće!

Iako je Krf već veoma blizu odavde, ipak je put Beograd – Janjina krupan zalogaj za neiskusnije vozače, pa nije loše prespavati u Janjini (ima se i puno toga videti), a sledećeg dana natenane obići Dodoni (arheološko nalazište – nekadašnje proročište), stići do Igumenice, i ukrcati se na brod/trajekt.

U Janjinu smo ušli pod pravim prolećnim pljuskom (još je par dana bilo ostalo do kalendarskog leta). Nekako smo pronašli hotelčić (Turist, www.hoteltourist.gr; ulica Kolleti br. 18) u centru Janjine, blizu gradske tvrđave – neobične utoliko što se Janjina prostire i unutar zidina i oko njih (u okviru tvrđave nalaze se stambene zgrade i kuće, ulice… – sve isto kao i oko tvrđave).

Kiša je napravila malu pauzu, pa smo napravili šetnju po centralnom delu grada, koji čini kombinaciju grčko-turskog stila, uskih uličica, jednospratnih šarenih zgrada, uz sveopštu živost, brojne radnje, vesele boje, i bezbroj automobila i motora koji se „muvaju“ okolo kao da su izašli na neki svoj, asfaltni korzo. U Janjini možete videti i Aslan-Pašinu džamiju, Vizantijski muzej… a u okolini Janjine se mogu naći čuveni (pravi, brendirani) Feta sir, kao i izvori njihove poznate vode „Zagori“ – u seoskom zaleđu grada.

Šetajući pored tvrđave, izlazite na obalu jezera Pamvotida, a zatim pratite stazu, u dubokoj senci ogromnih platana, sa pogledom na ostrvce Nisi. Tu se nalazi crkvica svetoga Pantelejmona, ujedno i mesto gde je ubijen Ali-Paša, vladar iz turskog doba, sa kraja 18. i početka 19. veka, za čije je vladavine Janjina doživela najveći procvat u svojoj istoriji.

A, prema istoričarima, građanima Janjine nije bilo mnogo lošije ni za vreme srpske uprave (!), tokom 14. veka, kada je Srbija od Vizantije preuzela „štafetu“ nad ovim gradom. Punih 18. godina gradom vlada srpski feudalac Tomo Preljubović (ili Tomo Komnen Paleolog), da bi kasnije upravu preuzela porodica Buondelmonti, i tako redom, sve dok, konačno, 1913. godine grad nije bio pripojen Grčkoj. Dovoljno istorije?

Pa ako su nekada Grci plaćali danak Srbiji, sve mi to sada lepo vraćamo kad odemo na letovanje. Ali svojom voljom, naravno.

Do ostrvceta Nisi stalno plove turistički brodići neobičnog izgleda (skoro kao mali parobrodi). Jeste da se radi o jezeru, a ne o reci (rekama), ali slika ovakve obale podsetiće vas, sa setom, kako bi mogle da izgledaju obale Save i Dunava (bez načičkanih splavova). Kako god, za par sati lagane šetnje, dovoljno dobro ćete upoznati stari deo Janjine i njenu obalu. Kao što se to celoga leta dešava i u Beogradu, i u Janjini su se oblaci brže bolje vratili, sve sa pljuskom, i deportovali nas natrag u hotel. Odatle smo, do duboko u noć, grickajući ukusnu lokalnu baklavu, mogli da posmatramo spektakularno i nemilosrdno udaranje gromova u obližnju planinu Mitsikeli (sa najvišim vrhom od čak 1810 metara). Ko zna, možda su to Zevsovi gromovi probili sve one silne tunele, a Grci posle samo ubacili asfalt i svetla?

Sledećeg jutra, od Janjine smo krenuli autoputem ka Igumenici (ako baš želite da dobro upoznate grčke planine, možete ovu deonicu preći i starim putem – pratite samo plave table sa oznakom Igumenice). Petnaestak kilometara po ponovnom uključenju na Egnatia road naići ćete na skretanje za Dodoni (negde ćete naći i naziv „Dodona“).

Прикажи већу мапу

Radi se o svetilištu – proročištu, udobno smeštenom u uzanoj dolini, na padinama planine Tomaros, sa dva istaknuta vrha od po 1972 i 1816 metara visine. Proročište je starije čak i od Delfa (koje se kasnije nametnulo kao glavno i jedino). Još kada je Herodot (mnogo pre nas) posetio Dodoni, sveštenici su mu pomenuli legendu po kojoj su dve crne golubice poletele iz (egipatske) Tebe – jedna je kasnije nađena u svetilištu Zevsa Amona u Libiji, a druga je sletela na hrastovo drvo u Dodoni, i ljudskim glasom rekla da Zevsovo proročište treba tu da bude sagrađeno. Rečeno, učinjeno. Uzgred, kasnija arheološka istraživanja nisu pronašla nikakvu vezu između ova dva svetilišta.

Ima tu raznih priča kako su sveštenici – proroci otkrivali budućnost. Tako su, recimo, sveštenici iz šuštanja lišća svetog hrastovog drveta i na osnovu leta golubica koje su se gnezdile u granama hrasta – tumačili smrtnicima želju bogova. Kasnije su oko hrasta bili postavljeni, kao ograda, kazani – sa tronožnim postoljima, pa je vetar – ljuljajući ih, čime bi oni udarali jedni o druge – proizvodio zvuke koji su takođe korišćeni za proročanstva.

Današnji hrast, koji se nalazi na mestu gde je nekada bio stari, ima pedesetak godina, ali – kao za inat, vetra ni od korova, tako da nije bilo ni šuštanja, te nam je potpuno propao pokušaj da makar malkice zavirimo u budućnost (ili barem da saznamo dobitnu loto kombinaciju). Stari hrast je, posle nekoliko vekova, isečen, i korenje potpuno izvađeno od strane tadašnjih osvajača, a sve u cilju traženja nepostojećeg ? blaga… Nažalost, to je bila samo najava onoga šta će snaći hrastove šume na celome ovome području, a posebno na obali Jonskog mora oko Igumenice. Koristeći ga kao odličan materijal za brodove, a uz potpuno odsustvo srednjovekovnih ekoloških pokreta, Venecija je (ali ne samo ona) posekla hektare i hektare hrastove šume (za jedan brod trebalo je oko 2000 stabala…) I tako se danas mogu videti samo gole padine epirskih planina, isto kao i ostaci venecijanskog brodogradilišta u Guviji, na Krfu (odmah pored mesta gde se srpska vojska 1916. iskrcavala na ostrvo).

Uglavnom, danas ovde možete videti ostatke Heraklovog hrama sa oltarom, hrišćansku baziliku, stari i novi hram Dione, hram svetog hrasta, Afroditin hram, kao i odlično očuvan amfiteatar, perfektne akustike, skoro pa kao u Epidaurusu.

Kipovi, figurice, zapisi na kamenim pločama i slično, pronađeno u Dodoni, danas možete videti u arheološkom muzeju u Janjini.

Inače, bilo je zanimljivo sresti i upoznati simpatičnu gospođu koja se stara o ovome nalazištu – nekadašnju studentikinju Tehnološkog fakulteta beogradskog univerziteta – koja nam je prišla kada je čula kako pričamo na jednom od čuvenih svetskih jezika, našem maternjem. Nažalost, ona sada priča srpski otprilike koliko i mi grčki.

U povratku na Egnatia autoput iskrsnuo je mali problem – od četiri izlaza/ulaza na autoput, samo onaj od Dodonija ka Igumenici nije bio završen. Da se ne bismo vozili desetak kilometara okolo (već razmaženi, i mi i auto, naviknuti na širok i nov asfalt), obratili smo se ljubaznom bageristi Nikosu (ili beše Janis), koji nam je pokazao prečicu – prašnjavi put kroz gradilište, čime nas je momentalno doveo na željeno mesto.

Прикажи већу мапу

I – za nekih pola sata posle susreta sa bageristom, odjednom ćete ugledati Jonsko more, a i Igumenicu, lučki gradić sa novom i starom lukom, odakle plove trajekti ka Krfu, Paksosu i Antipaksosu, prema Patri i Pireju ali i silni brodovi ka italijanskim gradovima (Brindizi, Ankona). Rešili smo da sledeći put kada dođemo na Krf, nastavimo dalje brodom za Brindizi, ili nećemo ni da se vraćamo. Možda je nepomično hrastovo lišće u Dodoniju upravo to htelo da nam saopšti: „mirno more do Italije, (ali prvo beli Šengen)…“

Možda bismo Igumenicu malo obišli i u dolasku, ali kada vidite trajekt koji polazi za desetak minuta, ne čeka vam se sledeći. Zov mora i krfskih plaža je previše jak da bi vredelo pružati mu otpor. Za oko šezdesetak evra (kola i nas četvoro) i nekih sat i po, eto vas u gradu Krfu, na istoimenom ostrvu. O Krfu, u drugome tekstu, a sada, o povratku sa Krfa, i o još malo grčkog kontinentalnog dela.

Nastaviće se

Meteore – Krf – Lefkada

Vašoj pažnji preporučujemo i članak „Meteore – Krf – Lefkada“ gde možete pronaći još mnogo korisnih informacija.

Tagovi: Dodoni, Engatia, Grčka, Igumenica, Janjina, Krf

Objavljeno: 13.01.2012