Pendrekom na pisce

Sreten Ugričić, pisac, filozof, astronom, konceptualni umetnik, donedavno i direktor Narodne biblioteke Srbije, održao je prošlog decembra na sv. Nikolu književno veče u pozorištu Neumarkt u Cirihu. Tom prilikom predstavio je svoj esej „Život je inostranstvo“, koji je napisao za Sajam knjiga u Lajpcigu 2011. godine (tekst je objavljen u časopisu Sprache im technischen Zeitalter, br. 198, jun 2011). „Predstavio“ zvuči tako suvoparno, dosadno - ali bilo je upravo suprotno.

Bilo je to duhovito, podsticajno veče. Ciriška publika je, mimo običaja, bila živa i angažovana i nije pokazivala znake umora, iako je književno veče, sve u svemu, potrajalo dva i po sata.

Odmah po Sretenovoj poseti rešila sam da pokrenem nov program kulturnih manifestacija i nazovem ga upravo „Život je inostranstvo“. Pisala sam Sretenu, rekla da bih ga, pošto sam od njega preuzela naslov za program, rado pozvala da nastupi kao gost i predstavi svoj roman Neznanom junaku (na nemačkom objavila izdavačka kuća Dittrich, Berlin 2011, u prevodu Maše Dabić). Evo šta je stajalo u mejlu kojim mi je Sreten odgovorio: „Ovde se moje ime već nekoliko dana razvlači po svim medijima zato što vlada hoće da me izbaci iz biblioteke. Juče je ministar policije (koji je devedesetih bio jedan od najbliskijih saradnika Slobodana Miloševića) rekao novinarima da me pod hitno treba staviti u zatvor zato što sam podržavao atentat na predsednika Tadića. Šta da kažem na to?“

Naravno, ništa mi nije bilo jasno. Da ponovo pišem i pitam šta se dešava, to nisam mogla. Po užurbanom tonu ovih nekoliko redaka shvatila sam da Sreten trenutno ima preča posla nego da se bavi mnome, mojom zabrinutošću i da mi odgovara na pitanje šta se to desilo. Zato sam sela i kao luda počela da tražim po Internetu i već nekoliko sati posle Sretenovog mejla na jednom sajtu pronašla vest da je on u međuvremenu smenjen s položaja direktora Narodne biblioteke. Vlada je tu odluku donela na hitnoj telefonskoj sednici. Ministar za kulturu, po svoj prilici jedini koji se ikako založio za Sretena, nije učestvovao na toj sednici, ali to sam saznala tek kasnije.

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić zatražio je da Sreten odmah bude uhapšen zbog toga što podržava terorizam - Ivica Dačić, koji je poslednjih godina Miloševićeve vlasti bio portparol Socijalističke partije Srbije, koji se nijednom nije javno i izričito distancirao od odluka koje je srpska država u to vreme donosila i koji za to ni u jednom trenutku nije preuzeo odgovornost.

Zašto, mogli bismo se zapitati, zašto je direktor Narodne biblioteke odjednom predmet tolike i tako neblagonaklone pažnje? Sreten Ugričić postavljen je na mesto direktora Narodne biblioteke pre deset godina, za vreme vlade Zorana Đinđića. Sreten je na tom mestu ostao i nakon što je Đinđić ubijen; modernizovao je biblioteku, napravio od nje uglednu i posećenu kulturnu instituciju. Napadan je stalno i uporno, sigurno i zato što su njegovi govori i njegovi književni tekstovi prožeti takvom energijom, što njegove reči tako zrače - što je i ciriška publika osetila tokom njegovog nastupa: ovde govori čovek čija je misao britka, čovek koji je kritičan prema svakom obliku vlasti, koji je u stanju da misli na nov način.

Sretenova poetika odiše dubokom ljudskošću, jer ona čoveka vidi kao samostalnog i odgovornog za sebe. A to je, dakako, najveća opasnost za sve autoritarne cinike koji zloupotrebljavaju reči poput „demokratija“, „ustav“, „sloboda“, a u istom dahu kao teroristu blate čoveka koji se svim svojim dosadašnjim radom, svojom mišlju uvek zalagao za slobodnu, otvorenu Srbiju.

Nedavno je Sreten Ugričić u govoru koji je održao u Kulturnom centru Beograda rekao: „Upozorenje policiji od teroriste iz biblioteke: u sali KCB podmetnuta je borba (ne bomba, nego borba). Ta bomba - pardon, borba - smo svi mi ovde prisutni. U toj borbi mi ćemo pobediti. Jer, znate: onaj ko nasrće pendrekom na pisce, unapred je poražen i biće omrznut, a onaj ko čita - pobeđuje!“

Autorka je rođena 1968. u Jugoslaviji. Danas živi u Švajcarskoj. Godine 2010. za roman Golubovi poleću dobila je Nemačku nagradu za knjigu godine i Švajcarsku nagradu za knjigu godine. Tekst je objavljen u Süddeutsche Zeitung, 31. januara 2012.