Promiskuitet glumačkih podela

Politika

U ovoj opštoj histeriji i pomami za nedramskim, takozvanim postdramskim, kvazidokumentarnim i pseudoesksperimentalnim pristupom u bajagi savremenom teatru, šansu da u Narodnom pozorištu radim „Staklenu menažeriju” doživljavam kao privilegiju. Režiram delo Tenesija Vilijamsa zato što ga volim, a ne zato što je u trendu! Volim ovaj komad zato što počiva na razumevanju, odbrani i afirmaciji najdublje ljudskosti. Zato što na literarno uzbudljiv i pozorišno značajan način govori o najvažnijim temama: usamljenosti, odnosima u porodici, pravu na slabost, na nemoć, hendikepiranost... Ljudskom pravu na sve ono što ovaj svet sve brže gubi, poriče ili ukida.

Ovo su razlozi zbog kojih reditelj Radoslav Rale Milenković postavlja komad „Staklena menažerija” na sceni „Raša Plaović” nacionalnog teatra sa zanimljivom glumačkom ekipom: Olga Odanović, Bojana Stefanović, Aleksandar Đurica i Mihailo Lađevac. Premijera je zakazana za 17. mart.

Raleta Milenkovića smo imali priliku proteklih dana da premijerno vidimo u liku Vučka – zanimljivoj, neobičnoj, nesvakidašnjoj glumačkoj transformaciji u najnovijom drami Dušana Kovačevića „Kumovi” na sceni Zvezdara teatra.

– Kovačevićev i spisateljski i rediteljski zahtev bio je vrlo precizan: da ne igram psa, već čoveka. Vučko je lik koji, kako pisac kaže, „ima sve osobine čoveka”, a da se u njemu ipak osećaju i vide odjeci i ožiljci njegove biografije – „kao beba bačen je u azil za pse, do pete godine je puzao, u sedmoj godini progovorio, bolje laje nego što govori”, kaže naš sagovornik.

Milenkoviću, koji je pored režije završio i studije glume, bilo je, kaže, izuzetno zanimljivo i izazovno da ostvari ovog novog Kovačevićevog junaka. S obzirom na to da prema ličnom senzibilitetu bira komade i uloge koje radi a ne prema modnom talasu, našeg sagovornika pitali smo šta je to što je trenutno u trendu?

– U trendu može biti bilo šta, samo ako se dogovorimo da od toga napravimo uspeh ili da zbog sopstvenog interesa ili inferiornosti proglasimo to za uspeh. Uprava svakog pozorišta uvek vapi za uspehom. Dakle, treba nam fantastičan novi komad koji još niko nije otkrio, ali da, po mogućnosti, bude komedija, da se dobro prodaje na blagajni, da sala bude puna, da kritike budu fantastične, da idemo na festivale... I da zaposlimo ansambl. Mada, ovo poslednje, u Beogradu nije obavezan zahtev: zavisi ko i sa kojim ciljem režira. Jer u ovom gradu, kada je o glumačkim podelama reč, na delu je svojevrsni promiskuitet. Ne sumnjam da je to ponekome korisno, ali je, šire gledano, potpuno besmisleno. Pre svega zbog toga što ne može da se napravi normalan repertoar. Možda je još veći problem zapostavljanje sopstvenog ansambla – kaže Milenković i dodaje:

– Mislim da je temeljni problem našeg pozorišta stanje koje se može podvesti pod jednu reč: proizvoljnost. No, kada pogledamo širi kontekst proizvoljnost je svuda i u svemu, pa kako onda da pozorište kao ogledalo vremena bude toga pošteđeno? Jer u sve se upetljala i sve je zagadila prokleta politika. Političari se ponose svojom pohlepom i gledaju na glumce, na pozorište i na umetnike uopšte kao na parazite koji harče pare, kao na neko nužno zlo. Istina je da nemaju pojma čemu ćemo im, i zato je samo pitanje vremena kada će nas ukinuti kao suvišnu stavku u „svom” budžetu! Čitam po novinama da se upravnici pozorišta. doduše krajnje učtivo, žale da pozorišta dobijaju sve manje novca za pravljenje predstava.

A zašto bi nam dali više, kada, konstatuje naš sagovornik, pristajemo na tako sramno malo. Da nam ne valja valjda bismo se ozbiljnije organizovali i pobunili, kao što se naš esnaf, politički manje ili više nepismeno, u ime nade bunio devedesetih. Na svakom mogućem kordonu smo stajali ne bi li se nešto istinski promenilo.

– Sada ne stojimo nigde – napominje sagovornik „Politike”. – Osim onih na binama političkih stranaka u predizbornim kampanjama, ali to je za one koji imaju mozak i želudac za tako nešto. U suštini, svaki umetnički razlog i naum je u samom začetku obeznačajen. Uz sve to, mislim da ovde nije u pitanju stanje depresije, nego je društveni kontekst napravljen tako perfidno i nastrano: takozvani običan čovek presrećan je ako uopšte ima posao, a pristaje da radi za platu koja mu ne omogućava da sa tom sumom novca preživi. Zbog te perverznosti politika u meni izaziva samo prezir i gađenje. Znam da nismo svih nas sedam miliona građana ove zemlje ni stručni ni zaslužni da budemo viceguverneri Narodne banke, ali zar smo zbog toga manje ljudi? Ne znam ni da li iko od političara krade ili ne krade, ali svedok sam njihove potpune nesposobnosti da ljudima obezbede minimalne uslove za dostojanstven život. Muka mi je od svih njih. Ovi na vlasti samozadovoljno nas uveravaju da su spremni „da preuzmu odgovornost” i ko ih ne zna pomislio bi da su u opoziciji, da sve super znaju jedino što, mučenici, nemaju priliku i institucije da vrše vlast. A ovi drugi, obnevideli od žudnje da se vlasti dokopaju, budući da su isti, ulivaju mi još veće nepoverenje – tvrdi Milenković.

B. G. Trebješanin

objavljeno: 08.02.2012.