Bekstvo iz zatvora

Politika

Stražarski javašluk ili organizovano bekstvo. Ispituju se, doduše, sve okolnosti pod kojima su Sretko Kalinić i Željko Milovanović hteli da se dočepaju slobode, kao i da li im je u tome pružena pomoć van zatvora. Da žandarmerija ne čuva „krug oko zatvora” u poslednjem „prstenu” pitanje je gde bi danas bila ova dvojica, u javnosti već odavno poznata po profesiji „plaćeni ubica”.

Sada ne treba bacati ljagu na celu profesiju zatvorskih i ostalih čuvara,mada verovatno i tu ima propusta kao i u svakoj struci.

Pravo zatvorenika je da smišlja kako će da pobegne i da to proba. Čak bekstvo iz zatvora nije krivično delo i ne sankcioniše se. Čudno i nelogično ali je tako. Onda ni pomoć ljudima koji krše zakon, bilo bi logično, ne može da bude sankcionisana. A petorica čuvara su pritvorena jer se sumnja da su možda pomagala u bekstvu.

Mediji već spekulišu oko toga ko je sve uvučen u ovu radnju. Ispisuju se silni redovi. Od toga da je Sreten Jocić organizator bekstva do toga da su ova dvojica mesecima filigranski sekli rešetke, milimetar po milimetar. Zdrav razum može na to odmah da se usprotivi. Na primer: Jocić bi, ako je tako moćan, valjda prvo sebi sredio da pobegne.

Logika nameće još pitanja: novinarima je podeljen film sigurnosne kamere koja, valjda, neprekidno snima hodnik. Insert za novinare traje 45 sekundi. Na ulazima ćelija postoje spolja vrata a iznutra rešetke. Vrata su bila otključana ili otvorena, kako ko hoće da tumači. Sa iste kamere samo treba vratiti unazad film i utvrditi ko je otvorio vrata. A i zašto za stražarskim stolom i foteljom u hodniku, nema nikoga da sedi. I kako to da Kalinić i Milovanović izlaze istovremeno iz ćelija u hodnik. Nisu valjda kuckali u zid pomoću Morzeovog izuma. Ko im je dao telefone i burgije…

Pre dve godine suspendovan je šef te pritvorske službe jer je primao mito, dozvoljavao advokatima i rodbini da ulaze i šetaju po ovom kazamatu. Niko, ama baš niko nije izvukao nauk iz toga!

Sledeći istu logiku, vrve pitanja. Zašto su stražari nenaoružani? Nije valjda da ne uplaše ljude u ćelijama koji su ionako pod produženim emocionalnim stresom usled uskraćivanja slobodnog kretanja. U zemlji u kojoj svaki noćni čuvar ima pištoljčinu, oni sede kao da su u vrtiću a ne u zatvoru sa ljudima optuženim za teške zločine.

Konačno, zar će neko da poveruje u priču da su oni hteli u cik zore da pobegnu, sačekaju prvi gradski autobus, overe kartu i pobegnu u nepoznatom pravcu.

I šta reći, nego da bi zbog ovog slučaja mnogi trebalo da odu na biro rada i traže manje zahtevan posao. Spisak bi bio dugačak, ako bi se išlo redom, po logici i zakonu.

Ozren Milanović

objavljeno: 09.02.2012.