Đorđe D. Sibinović: Država se ponaša utilitarno

Pravda

U „Naselju belih kuća“ u većini pesama provejava otvorena kritika postojećeg stanja u Srbiji danas, da li vam je to bila i osnovna namera?

- Kao Montegi i Kapuleti, ili kao Obrenovići i Karađorđevići u Srbiji danas, zapravo ni oko čega, obračunavaju se samozvani evropejci, sa dva svedoka dokazani intelektualci „Beogradskog kruga“, protiv prašnjavih muzejskih eksponata patriotskog konstrukta. Kao što je, pored krvave i teške istorije, koja je za svako poštovanje, u Srbiji vidljivija hronika dvorskih intriga nego državotvorna praksa, samovolja vlastodržaca nego istorija prava, tako i u srpskoj kulturi, ni posle dvesta godina Dositej Obradović nije dočekao da njegovo ime osvane na najznatnijoj školi koju je, uzgred, on i osnovao, ili da njegovi stihovi postanu prestona državna pesma, ali je zato promena imena ulica, trgova i pozorišta, zadatak koji naši ideološki korifeji u svakoj epohi obavljaju besprekorno. Naravno da protestujem i kritikujem. Kakav je to pesnik ako se ne buni i ne protestuje, ako ga „sve rane naroda (ne) bole“, ako oštro ne pljuje u lice rugobnoj, ideološkoj stvarnosti, ali ne i u zgužvano i umorno lice Srbije.

Banke, a ne biblioteke

Gde se nalaze poezija i kultura danas u Srbiji, ulaže li se dovoljno u umetnost?

- Već je više puta istican primer da je ovo čovečanstvo stalo na stranu banaka a ne biblioteka, muzeja i naselja belih kuća kulture i duhovnosti. Kultura više ne postoji kao jasan sistem društvenih odnosa. Pod kulturom danas razumemo samo znakove realnosti, koji služe kao zamenice za rasute i razmontirane vrednosti. Danas je sve kultura i niko više ne zna šta to znači. Legitimizacija je osnovni kanal društvene promocije svega i svačega, iako ona, kao politički pojam, nema materijalnu sadržinu i često služi samo kao jezička nadoknada kvalitativne nedostatnosti. Transfer demokratizacije, iz ideološke u kulturnu ravan, pogubio je svaki kvalitet. Država se ponaša utilitarno. Njoj više odgovara anarhična kulturna matrica, koju jednostavno pacifikuje minimalnim dotacijama, nego jasan i precizan kulturni model, koji je nepotkupljiv i od kojeg uvek dolazi pretnja birokratizovanoj samovolji. Zato su se totalitarni režimi više plašili kulture nego kriminala. Sada se u Srbiji vlast plaši organizovanog kriminala, pošto joj od kulture više ne preti nikakva opasnost.

Klanovi očekuju plen

Postoje li književni klanovi?

- Kao i sve neumerenosti malih i siromašnih, do neukusa je na našoj sceni dovedena ta mizerna prozivka i razvrstavanje. Očekujem, možda i pre ovogodišnjih izbora, pojavu zahteva za akreditaciju visokoškolske ustanove na kojoj bi se sticala zvanja: član žirija za nagrade u književnosti, urednik kod nacionalnog izdavača, specijalizovani pisac kritike evropski orijentisanog fikcionalnog narativa i, naravno, osvedočeni patriota – dežurni čuvar srpske književnosti. Naši klanovi su upravo onakvi kakav je i plen koji očekuju. Bore se u jednom fiktivnom prostoru, daleko od srca same stvari, sredstvima koja ih tragično udaljavaju od mogućnosti preokreta.

Đorđe D. Sibinović