Prinuđena da prosi ispred crkve

Pravda

- U valjevskoj kožari „Milan Kitanović“ radila sam od osamdesetih do kraja devedesetih godina, a posle toga snalazila sam se kako sam znala i umela. Zemlja koju sam nasledila od oca ima preko 50 ari i zbog toga ne ispunjavam uslove za dobijanje materijalne pomoći. Jedino imam pravo na pomoć koju dobijam dva puta godišnje od Centra za socijalni rad u iznosu od 5.000 dinara. I tako, jednog dana stala sam pored jedne Romkinje ispred crkve i ispružila dlan – kaže Olivera.

Nemaju ni drva za ogrev

Nerado se seća tog trenutka, jer, kako kaže, želi da nađe bilo kakav posao, kako bi mogla da prehrani sebe i svog sina, ali nema gde.

- Noga me boli i ne mogu ni da stojim napolju po ceo dan. A, neki se iznenade kad me vide i prete da će pozvati policiju. Baš bih volela da to urade. Pa, ne treba ja da se stidim, već oni koji su nas gurnuli u propast. U mraku smo živeli pune četiri godine, jer za struju dugujemo preko 40.000 dinara. Nadležnim ustanovama predala sam zahtev da mi to plate, ali još nisam dobila odgovor. Nismo dobili ni drvo za ogrev, pa na ovoj hladnoći skupljam grančice i pozajmljujem ugalj od komšije – kaže ova samohrana majka.

Bojan je posle osnovne upisao Srednju umetničku školu u Šapcu, ali zbog nemaštine i bolešljivosti nije uspeo da je završi.

- Voleo bih time da se bavim, neki umetnici pomagali su mi da unapredim svoj dar. Mir pronalazim u slikarstvu i žao mi je što nisam u prilici da se školujem – kaže umetnik koji najviše voli da crta Indijance i druge ratnike iz stripova.

N. Š.