Pokušaj bekstva u prisustvu vlasti

Pritvorenici Sretko Kalinić (30 godina u predmetu atentata na Zorana Đinđića i još i više za predmet Zemunski klan) i Željko Milovanović (40 godina za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franjića u Zagrebu plus još neki predmeti) nalazili su se izvesno vreme (videće se koliko dugo) u pritvorskoj jedinici Specijalnog suda za organizovani kriminal u Ustaničkoj 29. Pošto su i jedan i drugi imali zakazana suđenja po raznim predmetima, ispalo je da je lakše držati ih u tom pritvoru, nego dovoditi ih iz Bačvanske ulice, iz ce-zea, svaki put; zima i bezbednosne procene. Ta pritvorska jedinica u Ustaničkoj smatrala se za veoma sigurnu i sagrađena je po "najmodernijim standardima" 2002. prilikom rekonstrukcije te zgrade u kojoj je ranije bio vojni sud. Izgleda da je definicija "najmodernijih standarda" bila donekle nedovoljna: išlo se pod pretpostavkom da će pritvorenici tamo boraviti samo tokom dana, dok suđenja traju; da će biti pod nadzorom više sudskih stražara i pod stalnom kontrolom. Došlo je, kako se čini, do izvesnih propusta, s obzirom na konfiguraciju pritvorske jedinice i potrebne prateće mere bezbednosti. Naime, vrata ćelija u tom hodniku od drveta su, kako saznajemo; rešetke na njima su fiksirane u drveni okvir vrata. Prozori iz hodnika na dvorište zaštićeni su metalnim harmonika-kapcima koji se otvaraju iznutra i nemaju rešetke, jer je pretpostavka da je hodnik čuvan. Umesto više stražara tokom noći, na dužnosti je bio samo jedan. Šta se desilo?

Kalinić i Milovanović, kao prvo, uspeli su da u tu pritvorsku jedinicu – čije su osobine imali prilike da prouče na vreme – unesu alat: kako saznajemo, reč je o komadu testere za metal ("bonsek") i o žici za testerisanje (komad opreme iz pribora za opstanak raznih specijalnih snaga; žica sa alkama na krajevima na koju su aplicirana zrnca industrijskog dijamanta i koja seče kroz sve; ide u drške onih noževa koje je koristio Džon Rambo u filmovima; to inače postoji i veoma je efikasno). Testera za metal bila je sakrivena u četkici za zube, kako čujemo; a ta se žica dade sakriti bez problema – ako neko ne vodi računa; izgleda da u ovom slučaju sudska straža nije mnogo vodila računa o metalnim predmetima kod pritvorenika, što je već zabrinjavajuće s obzirom na biografije ove dvojice. I testera za metal i ta čudesna žica za testerisanje bile bi se pokazale na rendgenu ako su bile u ličnim stvarima; ako su bile na ili u pritvorenicima, onda lični pretres nije bio dovoljno temeljit.

Bilo kako bilo, njih dvojica prošvercovali su alat u pritvorsku jedinicu u jednom trenutku; nadati se da će istraga ustanoviti kada i kako, ali i da li je bilo pomoći od nekoga. Onda je počelo testerisanje i struganje koje se inače čuje, naročito u tihim prostorijama kakav je taj hodnik sa ćelijama. Možda su Sretko i Željko pilili svoje dok stražara nije bilo na svom mestu (to izvežbano robijaško uvo čuje bez greške). Mi ne znamo tačnu konfiguraciju tih vrata: gde je jezičak brave, ima li ključa u bravi, kako stoje šarke, mogu li se vrata otvoriti spolja bez ključa (ako provučemo ruku kroz izrezanu rupu) itd. Dva su tu pitanja od najvećeg značaja: kako su se njih dvojica koordinisali da u istom trenutku provale vrata, izlete napolje, savladaju i vežu dežurnog stražara i krenu da skaču kroz prozor u dvorište? Morali su da imaju neku komunikaciju: "robijaški telegraf" kroz cevi vodovoda i centralnog grejanja? Ne znamo. Spoljnu vezu? Ni to ne znamo. Potplaćenog sudskog stražara? Videćemo. Tek, njih dvojica gotovo istovremeno otvaraju ćelije, nalaze sudskog stražara koji je – kako čujemo – otišao da sebi skuva kafu, jer ga u tom hodniku nema na snimku nadzorne kamere, vezuju ga i začepljuju mu usta.

Rano je jutro, pola šest, mrkli mrak, zima da se smrzneš. Otvaraju prozor za unutrašnje dvorište i iskaču. Pri padu su se malo ugruvali, ali ništa strašno: obojica su u odličnoj fizičkoj kondiciji, jer vežbaju svakoga dana, čak trče u lancima tokom šetnji u zatvoru. Obojica su iskusni kriminalci sa vojnom obukom, čak iz Crvenih beretki. Kad su iskočili u to dvorište gde dolaze "marice", inače fizički odvojeno od drugog dvorišta gde je parking, primetio ih je žandarm na stražarskoj dužnosti, jedan čovek, ne četvorica plus jedan iz sudske straže, kako se tvrdi. U tako malom dvorištu, ograđenom zidovima od pet metara sa bodljikavom žicom, nema nikakve potrebe istovremeno držati pet ljudi na temperaturi od minus deset i više; radi se na smene. Došlo je do fizičkog kontakta dvojice begunaca i dežurnog žandarma, kojom prilikom je on uspeo da ih odbije od sebe i zapreti im oružjem; pomoć je stigla odmah, kako saznajemo.

E, sad: Sretko Kalinić i Željko Milovanović veoma su inteligentni i u svom zanatu iskusni ljudi; oni ne bi bežali grlom u jagode i na tu zimu da nisu imali neku nadu ili obećanje da će se iz tog dvorišta nekako izvući. Možda su se nadali da će žandarma savladati, uzeti mu oružje (formacijski on ima pištolj i automatsku pušku sa rezervnom municijom) i zadržati ga kao taoca. Možda su se uzdali u moguće saučesnike koji bi čekali napolju i izveli napad odatle. Mi to ne znamo i nadamo se da će istraga (i snimci nadzornih kamera kojih u Ustaničkoj oko objekta ima dovoljno) pokazati o čemu je reč: jesu li primećena ista vozila u čestim prolascima itd.

Svakako ima mesta veoma temeljitoj istrazi oko svih ovih elemenata. Treba samo sačekati.