Nagrada Meša Selimović: Vapaj za smislom

Večernje novosti

U NAREDNA tri dana objavićemo glasove još 13 članova Velikog žirija i u ponedeljak proglasiti novog dobitnika prestižne nagrade „Meša Selimović“, koju „Večernje novosti“ dodeljuju 24. put

DRAGANA BELESLIJIN (Novi Sad)

1. „BERNARDIJEVA SOBA“, Slobodan Tišma (Kulturni centar Novi Sad)

2. „JEDINO VETAR“, Dejan Aleksić („Imam ideju“)

3. „ALMAŠKI KRUŽOCI LEČENIH MESEČARA“, Franja Petrinović („Akademska knjiga“)

4. „BUNAR TEŠKIH REČI“, Jelena Lengold („Arhipelag“)

5. „27 PESAMA: TENKOVI I LUNE“, Vladimir Kopicl (KC Novi Sad)

D. ALEKSIĆ kao malo ko u srpskom pesništvu vezuje stihove puneći ih rečitim refleksijama i vešto razvija metafore kroz permanentno napeto balansiranje između predmetnosti i osećanja. Ironičnim pristupom stvarnosti i sravnjivanjem tzv. velikih tema (ljubav, prijateljstvo, staranje, spisateljska zrelost) sa jednostavnim utiscima i parodijsko-banalizovanim iskazima izdvojila se i J. Lengold. V. Kopicl jednako vešto i zrelo montira, ali i šokira neočekivanim montažama osvežavajući i iznova razvijajući naraciju u svojoj zbirci. Svojim najzrelijim i stilski najsloženijim delom, S. Tišma preispituje osetljive granice ne samo roda kao biološke i društveno konstruisane kategorije, već i kao gramatičko-narativne instance. Tišma je jedinstvena pojava naše umetničke, nikako samo književne scene. Najzrelije svoje delo dao je i F. Petrinović, virtuoznim samoironičnim iskazima obojivši novosadski ambijent u tamne, mesečarsko-melanholične kolorite.

ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (Beograd)

1.“IVAN V. LALIĆ I NEMAČKA LIRIKA“, Jovan Delić (SKZ)

2. „DUH SAMOPORICANjA“, Milo Lompar („Orfeus“)

3. „POETIKA BAJKE GROZDANE OLUJIĆ“, Zorana Opačić (SKZ, Učiteljski fakultet)

4. „RAIČKOVIĆ“, Dragan Hamović (NB „Stefan Prvovenčani“)

5. „STILSKA PREPLITANjA“, Marko Nedić („Službeni glasnik“)

PESNIK velike kulture, Ivan V. Lalić, u Delićevoj studiji dobio je dostojnog tumača. Opisujući brojne Lalićeve veze sa nemačkom književnošću i kulturom, posebno sa Helderlinom i Rilkeom, Delić je bitno doprineo razumevanju ove poezije u celini. Studija M. Lompara jedna je od najdoslednijih analiza srpske kulturne politike i duha samoporicanja. Ona prosto traži promenu našeg odnosa prema sopstvenoj kulturi kako ne bismo sasvim zaturili jednu od najbitnijih tačaka našeg identiteta. Analitički precizno opisujući poetiku bajki i same bajke Grozdane Olujić, Z. Opačić je ubedljivo pokazala kako danas treba da izgleda moderan pristup književnosti za decu, i, još jednom potvrdila svoje visoko mesto među tumačima ove vrste književnosti u nas. Svojom studijom D. Hamović je sagledao Stevana Raičkovića kao vrlo modernog i poetički samosvesnog pesnika i istovremeno sebe potvrdio kao jednog od najpouzdanijih tumača srpske savremene poezije. U širokom rasponu od Stefana Mitrova Ljubiše, preko Anđelka Krstića, Uskokovića, do Vasića, Andrića, Crnjanskog i Nastasijevića, M. Nedić je dao bitan prilog jednoj mogućoj unutarnjoj istoriji srpske proze i pokazao kako se srpski pisci neprestano dozivaju i snaže jedan drugog.

VLADIMIR ARSENIĆ (Zrenjanin)

1. „VEJAČI OVEJANE SUŠTINE“, Predrag Čudić (Centar za kulturu Požarevac)

2. „RAZBIJANjE“, Miloš Živanović („Algoritam media“)

3. „ESPIRANDO“, Srđan Srdić („Stubovi kulture“)

4. „BREMASONI“, Mirjana Đurđević („Laguna“)

5. „BERNARDIJEVA SOBA“, Slobodan Tišma (KC Novi Sad)

ČUDIĆ je u mikroeseju kojim zaključuje knjigu, posvećenom Miodragu Miši Stanisavljeviću dao i svojevrsnu prolegomenu za svaku buduću poeziju, ponudio je autentičnu vrednost nasuprot onoj izgrađenoj na kritičarskim lagarijama i nacionalnim busanjem u prsa. Čudićeva argumentacija prosto neoboriva jer je zasnovana na proverljivim činjenicama. Svakako je najbolje romaneskno ostvarenje u 2011, roman M. Živanovića pleni stilskom inovativnošću, hrabrošću i karnevalskim užasom. „Razbijanje“ nije ništa drugo nego Srbija ogoljena do kostiju, zaražena virusom besnila koji sama sebi upumpava u vene. S. Srdić slika mrak i opšte beznađe koje mora u čitalačku svest da prizove slike svakodnevice koja nas okružuje. Njegova jezička preciznost nasleđena je iz visokog modernizma Beketa i Džojsa. Ova knjiga obeležava pravac kojim bi trebalo da se kreće srbijanska književnost. Roman „Bremasoni“ učvršćuje poziciju M. Đurđević u samom vrhu srbijanske književnosti. Roman je uspeo da progovori o našoj eliti, o njenoj sudbinskoj nemoći da se nosi sa istorijskim nedaćama koje u ovoj zemlji nisu izuzetak, već pravilo. Tišmina knjiga pokazuje gde su granice pripovedanja. Po filozofskoj dubini, po prihvatanju nemoći, po snazi slike to je vrhunsko delo umetnosti.

VALENTINA PITULIĆ (Kosovska Mitrovica)

1. „IVO ANDRIĆ - MOST I ŽRTVA“, Jovan Delić („Pravoslavna reč)

2. „ŽIVOT U TESNIM CIPELAMA“, Dušan Kovačević („Stubovi kulture“)

3. „VENECIJA“, Vladimir Pištalo („Agora“)

4. „PESME IZ BOLESTI I ZDRAVLjA“, Enes Halilović („Konras“)

5. „PROLAZNA KUĆA“, Srba Ignjatović („Beoštampa“)

DELIĆ je dao sažet pregled Andrićevog sveukupnog stvaralaštva uz podroban komentar Andrićevog književnog opusa. Autor je ovom knjigom enciklopedijskog karaktera na nov način ušao u tajne Andrićeve poetike. D. Kovačević na sebi svojstven način, kroz prizmu satire, razotkriva bolna mesta posrnulog društva. Njegovi junaci, smešteni u začarani krug društvenih (ne)prilika progovaraju britkim jezikom piščevog dubokog poniranja u lično i kolektivno-nesvesno. U „Veneciji“ pisac je zakoračio u paralelan svet duhovnog nasleđa u kojem traži zaboravljene odgovore. V. Pištalo još jednom potvrđuje talenat koji traga za jezičkom rudom kojom otkriva smisao čovekovog postojanja. Pesnik E. Halilović, na tragu Eliota i Bodlera, stihom koji ne pati od suvišnih reči, stvara poeziju kojoj je osnovno poetičko načelo stalna zapitanost i „nečujni vapaj za smislom“. “Prolazna kuća“ je neobična knjiga u kojoj pisac zalazi u predele zanimljivih ljudi i na fonu njihovih života stvara svoju priču. Vešto zalazeći u arhetipske naslage predačkog nasleđa pisac gradi poetičku kuću u kojoj na sasvim nov način osvetljava stare teme.