Biljka “probuđena” nakon 30 hiljada godina

Ruski biolozi su „probudili“ biljku čije se semenje više od 30 hiljada godina nalazilo u permafrostu. Stručnjaci sa Instituta za fizičko-hemijske i biološke probleme pedologije u blizini Moskve uspeli su da uzgoje nekoliko žbunjića fosilne flore. Ovaj jedinstveni eksperiment nam pruža šansu za veštačku regeneraciju biljaka iz ledenog doba.

Prastaro semenje se nalazilo ispod trideset metara dubokog sloja permafrosta u akvatoriji reke Kolime u Sibiru. To područje je poznato po velikom broju zamrznutih relikata životinjskog i biljnog carstva. Ruski biolozi su semenje pronašli u jazbinama glodavaca koji su ih pre mnogo hiljada godina izolirali pomoću stabiljki biljaka i koji su sakupljali biljke za zimovanje. O toj jednstvenoj prirodnoj kriobanci ispričao nam je naučni saradnik Instituta za fizičko-hemijske i biološke probleme pedologije, doktor bioloških nauka Stanislav Gubin.

To su jazbine koje se nalaze na dubini od 30 metara. Velike su otprilike koliko jedna fudbalska lopta. U ovim jazbinama mrmoti su čuvali semenje. Unutra se po pravilu nalazi i dlaka bizona i mošusnih goveda koji su tamo živeli u to vreme. To je izolirana ćelija gde je mrmot hibernirao tokom zime i čuvao hranu. Tamo je pronađeno oko 600-800 hiljada semena. To je jako sitno semenje, kao kod maka, ponekad malo veće, kao pšenica (konec golosa).

Na žalost nije celokupno pronađeno semenje pogodno za eksperiment. Izabrana je biljka silene stenophylla, koja još uvek raste u Jakutiji i dobro je prilagođena hladnoj klimi. O tome kako su naučnici uspeli da uzgoje floru koja je hiljade godina provela bez vode i svetlosti ispričala je starija naučna saradnica Instituta za biofiziku Ruske akademije nauka Svetlana Jašina.

Kada biljka nije sazrela, kod semenja su očuvani funikuli koji ih povezuju sa tkivom iz kojeg plod dobija hranu, jednostavnije rečeno, sa posteljicom. Pošto smo videli da ovi funuli izgledaju kao da su živi i da kod njih počinje prva faza rasta tkiva, počeli smo da radimo sa njima (konec golosa).

Naučnici su ove fragmente semena silene stenophylla smestili u hranljivu sredinu. Posle nekog vremena pojavila se klica. Ona je stavljena na dobro osvetljeno mesto, pa je za dva dana postala zelena. Biljka je zatim smeštena u zemlju i ne samo da se dobro osećala nego je čak i procvetala. Naučnici kažu da se prastara silene stenophylla po svom spoljnom obliku ne razlikuje od današnje. Izuzetak su cvetovi: kod „potomaka“ latice su šire i „rasečene“. To je pravo čudo, kažu autori eksperimenta, da se udiše miris star 30 hiljada godina!

Zaključci naučnika, koji su skoro objavljeni u časopisu „Proceedings of the National Academy of Sciences“, izazvali su odjek u svetskoj naučnoj zajednici. Dobijeni rezultati su sami po sebi jedinstveni, ali takođe otvaraju velike mogućnosti za izrađivanje metoda za čuvanje retkih biljaka u uslovima niskih temperatura. Sada je dokazano da njihove vitalne ćelije mogu hiljadama godina da egzistiraju na temperaturama ispod nule. Osim toga postalo je jasno da se arktički predeo u međuvremenu jako malo promenio: u zoni permafrosta danas nalazimo iste vrste biljaka koje su tamo rasle u epohi mamuta.