Državni zločin stanuje u Tužilaštvu

e-Novine

Oslobađanje srbijanskih policajaca Sretena Popovića i Miloša Stojanovića optužbe za pomaganje u ubistvu braće Bitići, Amerikanaca albanskog porekla, u Petrovom Selu 1999, bilo je očekivano - nakon svih blago rečeno neobjašnjivih, još blaže kompromisa koje je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije načinilo krojeći optužnicu bez ključnih učesnika, naredbodavca i egzekutora. "Očekujemo da srpske vlasti bez odlaganja privedu pravdi sve pojedince sa svih nivoa koji su odgovorni za njihovu smrt. Ovo će ostati u vrhu prioriteta u našim bilateralnim odnosima sa Srbijom", navodi se u saopštenju portparolke Stejt departmenta Viktorije Nuland, objavljenom na sajtu Stejt departmenta.

Ako je to bilo u “vrhu prioriteta” u odnosima sa Srbijom, ostaje zaključak da su odnosi sa Srbijom na dnu “prioriteta” u odnosima SAD sa ostatkom vasione. Reč je o okrutnom ubistvu američkih državljana, ne slučajnom, zločinu sa umišljajem. I nije ga počinio neuračunljivi narednik ili dobrovoljac, omiljena ciljna grupa Tadićevih tužilaca Vukčevića i Vekarića, već najviši policijski oficiri. Takvim povodom američke vlasti, u principu, mnogo efikasnije reaguju, ozbiljno razgovaraju i sa najopasnijim zlikovcima na vlasti u nekoj državi, ispostave račun i mnogo krupnijim igračima od srbijanskog jajarluka na vlasti i u pravosuđu. U slučaju Bitići kao da su smetnuli s uma s kim imaju posla. Ni učešće FBI u istrazi nije uticalo na njeno okončanje. I nije pristojno bilo koga izvana optuživati, pogotovu kad je izvesno da je zataškavanje ubistva, baš kao i sam zločin, državni posao par exellance.

Ubistvo vezanih Amerikanaca kao odbrana srpstva

Policijsko bratstvo zajedničkog krvavog nasleđa kroz zaveru ćutanja učinilo je to da se ne osude naredbodavac i neposredni ubica, a još jedna istraga koja je navodno u toku doneće, kao i ova, ponižavajuće rezultate

"Srpska vlada koristi slučaj moje braće samo za politiku. I ni zašta drugo. Ima mnogo svedoka, oni znaju šta se događalo u Petrovom selu, ko je izdavao naredbe, ko je prebacio moju braću iz Prokuplja u Petrovo Selo, ko je bio u kampu - svi to znaju. Ali, vlast u Srbiji trinaest godina igra svoju igru. Mnogo puta sam zvao tužioca za ratne zločine ali on nije odgovarao na moje pozive. Kada je podignuta druga optužnica ja sam rekao da to nije dobro. Zašto nisu optuženi svi, a ne samo dvoje ljudi? Ali odgovoreno je da će prvo biti procesuirana dvojica, pa će se dalje ići na više nivoe. Ali, to se nije dogodilo”, rekao je nakon izricanja presude Fatos Bitići, brat ubijenih.

Na početku procesa 2004. Fatos Bitići rekao je potpisniku ovih redova da je čuo kako policija blokira istragu. “Uhapšeni su peti i šesti krivac, a gde su prva četvorica i ostali. Šta je mogao da uradi Sreten Popović bez naređenja Gorana Radosavljevića”. U jednom od intervjua Bitići, koji je u više navrata boravio u Beogradu i pokušavao da sprovede svoju istragu, za smrt svoje braće optužio je Gorana Radosavljevića rečima “Goran Radosavljević – Guri je naredio da ubiju moju braću”.

Dileme u vezi sa načinom utvrđivanja krivice za ubistvo nema ni Dušan Jovanović, saradnik Fonda za humanitatno pravo koji je pratio proces.

"Tužilaštvo uporno odbija da procesuira najodgovornija lica za ratne zločine počinjene od strane srpskih snaga. Optužnicom nisu obuhvaćena lica koja su verovatno imala značajan udeo u izvršenju ovog zločina. To su druga lica koja su bila u kampu kod Kladova. Ona lica koja su se tada nalazila na visokim pozicijama u policiji. Goran Radosavljević Guri i Obrad Stevanović. Oni su pozivani na sud da svedoče kao ugledni svedoci a ne kao lica koja bi se eventualno takođe mogla smatrati osumnjičenima u ovom postupku”, kaže Dušan Jovanović.

Photo: BETA

Nadrealizam, pa šta

A sve deluje apsolutno logično, čak neoborivo: nakon intervencije NATO Srbima padaju u ruke ljudi koji sa sobom nose fantastične karakteristike za proslavu pobede: Albanci su rođenjem, po nacionalnosti, Amerikanci po državljanstvu. Pripadnici su Atlantske brigade Oslobodilačke vojske Kosova, prešli su na nesumnjivu teritoriju Srbije i uhapšeni. Njihova su “svojstva” nebeski dar za ubice u uniformama koje se nisu istutnjale na Kosovu. I sada neko hoće da budu osuđeni samo za pogranični prekršaj, odleže desetak dana i vrate se na Kosovo ili gde god. A osumnjičeni policajci tokom procesa i netom oslobođeni zahtevaju da se pronađu ubice. Dirljivo. Da, nadrealizam, ali u isto vreme i srbijanski produžetak rata drugim sredstvima koji besprekorno funkcioniše, pogotovu kada nanosi Srbiji neprocenjivu štetu u regionu i van njega.

Nije za verovati, tri Albanca iz Prizrena, njujorški ugostitelji, učesnici u sukobu sa srbijanskim snagama bezbednosti, pljačkašima I desperadosima različitih oznaka, pomažu komšijskoj romskoj porodici. Kad se procenjuje po meri dominantnih etičkih vrednosti srbijanske policije i pravosuđa, reč je o izmišljotini

Evo i malo istine koja se unekoliko ne uklapa u srbijanski stereotip o OVK čiji pripadnici kundače i na fotografijama. Ili (1974), Agron (1976) i Mehmed (1978) Bitići rođeni su u Prizrenu, borili su se u sastavu "Atlantske brigade" Oslobodilačke vojske Kosova. U tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju ušli su iz Albanije, bez evidencije kod državnih organa. Pre povratka na Kosovo živeli su u Njujorku, gde su imali piceriju. Njihova majka i rodbina živeli su u Prizrenu, a sada i oni žive u Njujorku. Braća su 8. jula 1999. izvedena iz zatvora u Prokuplju, gde su izdržavali prekršajnu kaznu od 11 dana zatvora zbog nelegalnog boravka u SRJ. Iz Prokuplja su odvedeni u bazu Posebnih jedinica policije u Petrovom Selu (jedan od svedoka u istrazi tvrdi da im je tamo dao hranu i vodu), gde su nakon dva dana ubijeni mecima u potiljak, potom pokopani u masovnu grobnicu u kojoj su već bili albanski civili - 67 muškaraca i sedam žena, neki od njih žrtve masakra u Suvoj Reci.

Nepotrebna istina o Albancima - Amerikancima

Odmah po zavšetku NATO intervencije u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji i potpisivanja Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma, Bitići pomažu komšijama, romskoj porodici Mitrović iz Prizrena, da se vrate u Srbiju, u Kraljevo, gde su izbegli tokom rata na Kosovu. Nije za verovati, tri Albanca iz Prizrena, njujorški ugostitelji, učesnici u sukobu protiv srbijanskih snaga bezbednosti, pljačkaša i desperadosa različitih oznaka, pomažu komšijskoj romskoj porodici. Kad se procenjuje po meri dominantnih etičkih vrednosti srbijanske policije i pravosuđa, reč je o izmišljotini.

Zaustavlja ih policija na administrativnoj granici Srbije i Kosova. Zbog kršenja zakona o kretanju i boravku stranaca, odvode ih u Kuršumliju, gde im sudija za prekršaje određuje petnaestodnevnu kaznu zatvora koju izdržavaju u zatvoru u Prokuplju. Na zahtev za uslovno puštanje, pušteni su tri dana ranije. Miroslav Mitrović iz romske porodice kojoj su braća Bitići pomogla da se vrati u Srbiju preminuo je 2004. u Kraljevu, a njegova porodica bila je u strahu od omazde Srba raseljenih lica sa Kosova koji žive u Kraljevu, jer su pomogli kosovskim Albancima, pripadnicima OVK, i, s druge strane, od Albanaca, jer se osećaju odgovornim za smrt braće Bitići.

Na sporedni izlaz iz zatvora u Prokuplju žrtve su izvedene 8. jula 1999. Obavešten da će biti pušteni na slobodu, komšija Miroslav ih čeka na glavnom ulazu. Prema njegovom svedočenju, Aleksandar Đorđević, upravnik zatvora u Prokuplju, mu je rekao da su po braću Bitići ispred zatvora došla dva muškaraca u civilu, u belom automobilu, bez registarskih oznaka.

Policijsko bratstvo zajedničkog krvavog nasleđa kroz zaveru ćutanja učinilo je to da se ne osude naredbodavac i neposredni ubica, a još jedna istraga koja je navodno u toku doneće, kao i ova, ponižavajuće rezultate. Očekujmo da se priča vrati na Vlastimira Đorđevića koji izdržava sramno nisku hašku kaznu od 27 godina zatvora za ubijanje, deportaciju, prisilno razmeštanje i progon albanskih civila.

Ne treba nam još jednom pitanje da li u Srbiji ima saosećanja za majku kojoj su trojicu sinova ubili metkom u potiljak. Da se za početak zadovoljimo rečima sudije osloboditelja Rastka Popovića “ Duboko verujemo da niko, pa ni tri brata Bitići, ne zaslužuju da im se vezanih ruku..sa povezima preko očiju, puca u potiljak, a zatim da budu sahranjeni u jednoj od masovnih grobnica na periferiji Srbije”. Zar nije dovoljno za jedan lep početak međunacionalnog pomirenja – imamo sudiju koji smatra da “nikome, pa ni...” trojici Albanaca – Amerikanaca, ne treba pucati u potiljak.

Možda baš tako misli i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.