Nole, splavovi, vitezovi, Đilas

e-Novine

Posle gledanja našeg spota za kandidovanje Beograda za grad kulture 2020. osećam se duboko deprimirano. Od 13 minuta, prvih 9:30 minuta je posvećeno ratovima od Kelta, pa na ovamo, bude pokoja slika nekog kralja, poneka crkva. Čak i crkve su spomenute u kontekstu nalaženja duhovne utehe. I prikazane su spolja (simbol vere), a ne iznutra - gde bi se moglo videti i nekakvo kulturno blago u ikonostasima i freskama. Stalno se spominju reči "suze", "rat", "osvajanje", "uteha".

Posle tih 9 minuta, nailazi i prvi prilog iz "bloka o kulturi". I šta je na njemu? "Beograd je i grad zabave" i ide snimak sa disko žurke sa beogradskih splavova, gde polugole kurvetine igraju na galeriji u domindžosima i grudnjacima! Pa, onda malo Beogradske Arene, sa istom tematikom. To je naša kultura?

Onda idu malo priče o mešavini orijenta i zapada (sa dervišima plesačima, koji nemaju veze sa nama). I onda opet oklopnici, konjanici, vatra koja proždire. I opet reči "nekakav varvarin, koji je odneo sve iz spaljenog Beograda". Pa, onda srpske kafane, hrana i piće. Pa, onda Nole, vaterpolisti, teniseri. "Svoju majku Evropu, poziva da se vrati kući njen najgaraviji sin". "Pobednik, vitez Evrope". I na kraju Đilas.

O Bože! Pa, gde je tu KULTURA?

U osnovnoj školi, moja učiteljica bi za ovo rekla "promašena tema". Mi ne samo da smo u govnima do guše, već smo postali toga nesvesni, izgleda. Nismo više sposobni da prepoznamo ko smo i šta smo. Ono čega se pametan stidi, mi se time dičimo. Dobro, ratovi koji su se dešavali u srednjem veku nisu nešto čega sad treba da se stidimo, bili su dovoljno davno. Ne znam da li time treba da se ponosimo, jer, opet, beše to jako davno. Ali kako nas to kandiduje za evropsku prestonicu kulture?

U tom umobolnom spotu nema nijednog prikaza nekog muzeja, galerije, pozorišta, trga - bilo čega kulturnog. Nema ni umetnika i kulturnih radnika. Jedini koji se mogu identifikovati na tom spotu su Nole, Jeca i Đilas. Ne računam snimak fasade zgrade pozorišta iz ptičje perspektive uz prikaz kulturne ustanove. Tu nigde ne piše šta je ta zgrada, a i malo je izdaleka slikana. Najviše vremena ekranom promiču nekakvi ratnici, kopljanici, konjanici.

Mi smo toliko skrenuli u umobolnost, da smo izgleda poverovali u sopstvene mitove i to je jedino što umemo da prikažemo svetu. Srbija je postala osoba sa posebnim potrebama. Nama treba medicinska sestra da nas pazi i menja pelenu.