Arhiva » Vesti » Pravda 02.07.2012

Krvna osveta na Balkanu: Oni su mrtvi, a ni mi, bogami, nismo živi

NOVI SAD – Ko se ne osveti, taj se ne posveti – geslo je koje je na snazi u delovima južne Srbije, na Kosovu i Metohiji, Albaniji i Crnoj Gori, gde se zadržala krvna osveta, običaj za koji sociolozi smatraju karakterističnim za nedovoljno razvijena društva, gde se konflikt između dveju familija, započet ubistvom člana jedne, nastavlja uzvratnim ubijanjem muškaraca.

Pravda ponedeljak, 2. jul 2012.

Za Šiptare na Kosmetu i Albance u Albaniji i dalje je iznad svih ostalih zakona Kanon Leke Dugađinija, iz 15. veka, u kome stoji da „ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice mora da uzvrati istom merom“. Krvna osveta je preživela od plemenskog uređenja, preko feudalizma, Titovog i Enver Hodžinog komunizma, sve do današnjeg doba EU kapitalizma.

Vojvodina

Poznati novinar iz Vrbasa i dobar poznavalac prilika među crnogorskim življem u Vojvodini, Petko Koprivica ne može da se seti da se nešto tako dogodilo za protekle četiri decenije.

Prema našim istraživanjima, u Vojvodini je poslednji slučaj ubistva iz krvne osvete zabeležen 2006. godine u Pančevu, ali to nema veze sa crnogorsko-šiptarskim življem koje je živelo ili živi u severnoj srpskoj pokrajini.

Naime, posle završetka suđenja u pančevačkom sudu, u centru grada je ubijen Dragan Budak (24) iz Sakula, koji je četiri godine ranije skrivio saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo osamnaestogodišnji mladić, sin Dragoljuba Kuručkog (50) iz Idvora.

Kuručki je pratio Budaka po izlasku iz zgrade suda, išao za njim do parkinga, gde je Budak ostavio svoj crni „golf trojku“, sačekao ga da otključa vrata i uđe u vozilo. Kada je Budak sa parkinga krenuo da se uključi u saobraćaj, Kuručki je prišao njegovom vozilu, uperio mu pištolj „tetejac“ u glavu i, pred nekoliko prolaznika, ispalio hitac. Budak je ostao na mestu mrtav ležeći u automobilu, dok se Kuručki nakon bega, ipak nešto kasnije predao policiji.

Pretnja Maje Vukčević Lauševiću

Pitanje krvne osvete u srpskoj javnosti ponovo je aktuelizovano kada je glumac Žarko Laušević objavio knjigu „Godina prođe, dan nikada“, u kojoj je opisao tragediju sa sobom u glavnoj ulozi, a čije su direktne žrtve u leto 1993. godine u Podgorici bili mladi Crnogorci, Radovan Vučinić i Dragor Pejović. Knjiga je štampana u nekoliko izdanja, Lauševića je pomilovao tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, a ministar policije Ivica Dačić lično mu je u Njujorku uručio pasoš.

Svu pompu oko Lauševića, porodice ubijenih doživele su kao sipanje soli na otvorenu ranu i ponovno poklanjanje pažnje „dželatu, a ne žrtvama“. Uz jasnu aluziju na geslo sa početka ovog teksta, redakciji jednog dnevnog lista Maja Vukčević, sestra ubijenog Radovana, poslala je pesmu sa nazivom „Posveta“, kao odgovor porodice na tekstove koji su pozdravljali postupak države prema glumcu. Stručnjaci su protumačili da se u stihovima ove pesme „naziru elementi pretnje i slutnje da krvna osveta mora biti zadovoljena“.

Međutim, dve i po godine pre objavljivanja Lauševićeve knjige, Slavica Vučinić i Slavka Janošević, takođe Radovanove sestre, uputile su pismo srpskoj javnosti, gde kažu da je jedino očekivanje porodice Vučinić da Laušević do kraja odsluži pravosnažnom presudom dosuđenu kaznu. One su tada navele da porodica ne traži krvnu osvetu.

- Od ubistva u kafiću prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Žarka Lauševića i njegov brat Branimir Laušević sa porodicom, kao i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. Šta im se dogodilo? Ništa, i što se porodice Vučinić tiče, ništa im se i neće dogoditi – navedeno je u tom pismu.

Nikolina osveta

Žarku Lauševiću se posle ubistva i hapšenja, u zatvoru u Spužu prvi našao pri ruci Nikola Kaluđerović, čovek koji se osvetio ubivši brata ubice njegovog 23-godišnjeg sina Željka. Nikolin sin je ubijen avgusta 1987. ispred kafića „Čarli“ na Cetinju, kada je hteo da razdvoji dve grupe koje su se sukobile, a pogođen je metkom koji je ispalio Rade Grdinić.

- Od tog momenta nisam imao mira, jer sam znao da je moj sin nevin. Iz zatvora je ubrzo izašao Rajko Grdinić, brat Radetov, koji je takođe učestvovao u tuči. Izazivao me i vređao, stravično mi stao na muku. Iz dana u dan tonuo sam u bes i očaj – pričao je Nikola Kaluđerović.

Posle godinu i po dana od ubistva sina, Nikola je ubio Rajka Grdinića na Svetom Stefanu, ali je u pucnjavi ranjen nedužni taksista Dragan Šofranc, koji je posle 20 dana dobio sepsu i umro. Nikola je prvobitno osuđen na 20 godina, a pomilovan nakon odležanih osam.

- Meni u zatvoru nije bilo teško, ja sam tražio kaznu za sebe. Verujte da sam najsrećniji bio onoga dana kada sam prekoračio prag spuškog zatvora. I Žaro je želeo da ispašta. Evo, i sada kažnjava sebe. Jer, oni su mrtvi, a ni mi bogami nismo živi – izjavio je nedavno Nikola Kaluđerović, „najpoznatiji osvetnik u Crnoj Gori“.

Pogibija Branke Đukić

Najprodavanija guslarska kaseta svih vremena, koja je u bivšoj SFRJ dostigla tiraž od 750.000 primeraka, jeste ona na kojoj je bila pesma „Pogibija Branke Đukić“, guslara Božidara Đukića, posvećena devojci Branki, koja je davne 1975. godine radije izabrala smrt nego da dozvoli da bude silovana od dvojice Šiptara na planini Čakor.

- Branka je bila iz sela Meteha, kod Plava. Tog kobnog dana vraćala se iz Peći, gde je upisala četvrti razred gimnazije. Pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice. Tada su ispred nje izašla dvojica Šiptara i pokušala da je siluju. Uspela je da se otrgne i pljune jednog od njih, ali dok je bežala, pucali su joj u leđa. Narednog dana, mrtvu Branku je pronašao njen otac i na rukama je odneo u rodno selo, gde je sahranjena – sažet je opis ovog događaja.

Policija je uspela da brzo otkrije zločince, sudilo se u Bijelom Polju. Otac Rade nije se mirio sa ubistvom svoje kćerke. Uspeo je u sud da unese pištolj. A kada je advokat jednog od optuženih zatražio oslobađajuću presudu, Rade je izvadio pištolj i ubio ubicu svoje kćeri. Kasnije je kazao: „Drugačije nijesam mogao.“ Od osam godina zatvora odslužio je tri, jer je pomilovan.

Ubistvo Branke Đukić je, iako medijski zataškavano, postalo metafora srpskog stradanja na Kosmetu.

U ratu klanova Haradinaj i Musaj, ubijen Ramušev rođeni brat

Krvna osveta je najviše ukorenjena na Kosmetu i u Albaniji. Iako su Šiptari početkom 90-ih pokušali sa akcijama „opraštanja krvi“ kada se okupljalo i po 100.000 ljudi, nastavili su to posle 2000. godine.

Tako je u međusobnoj osveti klana koji predvodi Ramuš Haradinaj, haški optuženik i bivši predsednik vlade u Prištini, i familije Musaj, iz okoline Dečana, do sada ubijeno 30-ak ljudi. Među njima je i Ramušev rođeni brat Enver, koji je u vreme ubistva bio student. Ubijane su i žene i deca, što nije bilo po Kanonu Leke Dugađinija, kojim je propisano da se „umir krvi“ ne sme vršti nad ženama i muškom decom do 15 godina.

Najdrastičniji slučaj kršenja izvornog običajnog prava kod Šiptara dogodio se u februaru prošle godine u selu Miratovac, kod Preševa, na jugu Srbije, kada je Refik Zairija (24) zaklao petogodišnjeg Nijaza Ibrahimija, tako što je dečaku prerezao vrat od uha do uha. Istražni organi su zaključili da je reč o krvnoj osveti. Dečaka, koji mu je inače rođak, najpre je mučio u napuštenoj kući.

Čekao 34 godine

Da krvna osveta i dalje ima „svoju logiku“ svedoči i primer iz aprila ove godine, kada je u centru Bujanovca gastarbajter Imer Lj. (53) izvršio ubistvo na koje je čekao 34 godine. On je ubio čoveka koji je 1978. godine ubio njegovog rođenog brata i brata od strica, a oca teško ranio. Posle ubistva, Imer je ostao na licu mesta i sačekao policajce, kojima se mirno predao.

Ipak, najbizarniji slučaj krvne osvete na ovim prostorima je onaj iz 1994. godine, koji se dogodio u selu Romaj, na planini Paštrik, kod Prizrena. Tada je starica Riva Demaj (95) hicima iz pištolja ubila Nasera Demaja (16), sina njenog devera. Nekoliko meseci pre toga, Naserov brat je ubio staričinog sina, a svog brata od strica, tako što ga je zverski pretukao motkom. Starica je osuđena na osam godina zatvora, odslužila je četiri i pretpostavlja se da je bila najstariji osuđenik na svetu. Umrla je u izbeglištvu posle 2000. godine, u okolini Niša, prevalivši stotu.


Objavljeno na sajtu pravda.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Komentari


Add to Facebook Add to iGoogle Follow us on Twitter
©2014 Netmark d.o.o.