Slepi sportista: Dođe mi da vrištim kad čujem mlade da se žale

Blic

- Osvojili smo 13. mesto. Nisam baš zadovoljan, pa sada dnevno vežbamo po 12 sati. Nadam se nekoj od medalja - priča Milan, koga su za Olimpijske igre kvalifikovale brojne nagrade na državnim, evropskim i svetskim prvenstvima, ali i titula državnog prvaka u tandem biciklizmu.

U Srbiji se takmiči desetak tandem biciklista. Jedino je Milan potpuno slep. Kako kaže, brojali su i u Italiji - od 30 učesnika samo njih trojica su bila 100 odsto bez vida, kaže Milan.

Sa 11 godina počeo je da gubi vid, a ni leskovački ni beogradski lekari, kao ni stručnjaci u Americi i Italiji nisu ustanovili ni uzrok ni lek. U 16. godini je potpuno oslepeo. Vidi, kaže, ušima i prstima, a njegovo gipko kretanje po prostranoj roditeljskoj kuću u naselju Ančiki neupućene dovodi u zabludu.

- Srećniji sam od drugih potpuno slepih jer ja znam šta je crno, belo, zeleno, plavo i crveno. Znam kako izgleda nebo, zemlja... Kada sam ostao bez vida nisam klonuo, nisam dozvolio apatiji i depresiji da provire u moju glavu, nego sam se okrenuo školi i sportu - priča Milan koji živi sa ocem i majkom.

U Zemunu je završio Višu školu za menadžment. Oprobao se u raznim sportovima, pa se opredelio za biciklizam.

Iako je biciklizam njegova velika ljubav i njemu je posvećen veći deo vremena, Milan ima i veliko društvo s kojim ide i na rekreativne trke.

- Sport je moj život, ali ne i jedino pribežište. Imam veliki krug prijatelja koje pomalo nerviram jer nisu u stanju da me pobede ni na jednoj rekreativnoj trci. Moj život je ispunjen, pa kada čujem da se mladi žale na dosadu, dođe mi da vrištim - objašnjava Milan.

Voleo bih da sam zarađujem za život

Iako već uspešan i priznat kao sportista, Milan se ipak nada nekom poslu. "Od takmičenja se ne živi. Voleo bih da radim, da zarađujem za život, i nadam se da će jednom doći i taj dan", uveren je Milan, koji zasad živi sa roditeljima.