Svaka vlast liči na svoj narod

Danas

Dramski program Grada teatra priređuje ovog leta na svojim scenama svojevrstan omaž Karlu Goldoniju, italijanskom dramatičaru koji je u svojim komedijama prikazao mediteranski duh i ambijent, i gotovo sve društvene slojeve Venecije s početka XVIII veka (vlast, puk, građanstvo). Tako je budvanska publika, nakon „Krčmarice Mirandoline“, u režiji Juga Radivojevića, koprodukcije sa HNK iz Rijeke, u četiri premijerne večeri videla i „Ribarske svađe“, uzbudljivu inscenaciju rediteljke Ane Vukotić, i njeno novo čitanje Goldonija.

U koprodukciji 26. Grada teatra i CNP iz Podgorice, koja je otišla mnogo dalje od Goldonija i otvorila mnoga važna pitanja - odnos vlasti i naroda, koliko ljudi svojom slabošću i neodgovornošću pomažu funkcionisanje ovakvog sistema i onoga što se danas živi lik Šora Fortunata, ribara, odigrao je Dragan Mićanović, koji je sa scene ispraćen ovacijama.

Najavljujući premijeru „Ribarskih svađa“, upravo ste vi „obećali“ smelu, hrabru i bolnu priču o vlasti i nama samima?

Način na koji je publika primila predstavu i kritike koje smo dobili nakon premijere, pokazuju da je ekipa predstave, zajedno sa rediteljkom Anom Vukotić, ispunila „obećanje“. Ovo je Goldoni koji je imao dosta intervencija na tekstu, napravili smo kopču i most sa vremenom u kome danas živimo, ali smo se trudili da sačuvamo onaj autentični Goldonijev mediteranski šarm i duhovitost, da ne iskočimo iz tog ambijenta, i čini mi se da smo u tome uspeli.

Vašeg Šora Fortunata, šarmantnog ribara koji je mutav, a zapravo nije mutav kako se vidi na kraju predstave, ne zanima vlast preterano?

- On je izvan toga, jer se dobro snalazi u svakoj vlasti - on mulja, laže, manipuliše, vodi svoju sopstvenu igru, ali ni on ne može da bude izvan tog zla i intriga koje sami jedni drugima činimo, i onda taj haos ne možemo sami da rešimo bez pomoći nekoga „odozgo“. A taj neko „odozgo“ uvek je bahat, pohlepan, surov, i mi se onda uvek kajemo. Kraj „Ribarskih svađa“ dosta je upečatljiv - ima rečenica koju kaže Isidor, islednik za kriminal iliti Šor Kriminal - ako neće milom, onda će forcom. Ko neće da se miri mirom, moraće silom, i nama svako malo to pokazuju jači i moćniji od nas.

U „Ribarskim svađama“ niko nema alibi za svoju slabost i neodgovornost, nijedan čovek, pa čak ni pozorište samo?

- U toj stalnoj borbi za egzistenciju, za te naše male, lične sudbine, ni mi nismo mnogo bolji od vlasti, jer pristajemo na sve: „Raskomadamo se, i skidamo gaće“. I u tome je jedna poruka ove predstave - svaka vlast liči na svoj narod, svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Nadam se i hoću da verujem da je publika sa „Ribarskih svađa“ ponela neke ozbiljne i lepe misli, i da je bar neki gledalac sebi lično postavio makar jedno pitanje od svih onih o kojima govorimo u predstavi. Ali, uvek možemo da polemišemo koliko pozorište ima svrhu upozorenja u ovom vremenu. Mi koji se njime bavimo, želimo da ima jaku ulogu u društvu, da bude vrsta građanskog, civilnog kritičkog korektiva, ali mnogi nas u tome sputavaju. A kako je pozorište preživelo i mnogo strašnije i teže trenutke, mislim da će preživeti i ove godine nemaštine i krize, u kojima smo svi trenutno.

Budvanska publika videće vas večeras i kao glavnog junaka Molijerovog „Don Žuana“, takođe u režiji Ane Vukotić, u ulozi koja vam je donela nekoliko nagrada. Ko je Don Žuan našeg vremena?

- Pre svega, veliko mi je zadovoljstvo da sarađujem sa rediteljkom Anom Vukotić, zbog njene hrabrosti, slobode misli, njene beskompromisnosti, časti. Mislim da je izuzetna osoba. A Don Žuan našeg vremena, koji je u ovoj predstavi oblikovan verovatno kao najprivlačnija i najzavodljivija donžuanovska verzija, nije neki patetični buntovnik, nije čovek od običnog čulnog pijanstva, već uma, i zato i on postavlja važna pitanja - ko smo, šta su naše vrline, zašto vrlina, šta je najličniji i najdublji ljudski poriv...

Tu je i lik Konte Zanovića, u istoimenoj predstavi Radmile Vojvodić, koja je praizvedbu doživela na festivalu Grad teatar 1994. godine, a prošlog leta, u novoj verziji, i novom vremenu, ponovo oživela na sceni Svetog Stefana?

Kroz celu moju karijeru proteže se Budva i njen festival, podosta se uloga nakupilo, meni važnih i dosta dragih, pa i nagrada, tako da mi je uvek lepo kad sam ovde. Drag mi je taj neuhvatljivi avanturista Konte Zanović, filozof, prevarant, lažov, zanesenjak, romantičar, privlačan i odbojan, enigmatična ličnost, i sve ono što uzbudljivi ljudi sa ovih prostora mogu biti. A danas se Konte Zanović i njegova ekipa „provode“ negde u zemljama Evropske unije....