Violina za dečake

Danas

Gavrijel Lipkind (1977) sasvim je neobičan violončelista. Njegova otkrivanja svog instrumenta u najranijem detinjstvu, priča su za sebe, koju će vam izreći sa zaista mnoštvom živih detalja. Njegove docnije studije na barem tri atraktivna akademska punkta plus brojna priznanja na takmičenjima i specifična filozofija kojom se rukovodi u životu i istraživanju sopstvene profesije, u pravcu ka samoj srži stvari, izdvajaju ga u množini uspešnih „klasičnih“ umetnika ovog trenutka.

Gavrijel Lipkind u Beogradu nastupa večeras na otvaranju ovogodišnjeg Čelo festa u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa Beogradskim gudačkim orkestrom „Dušan Skovran“ pod upravom Obrada Nedeljkovića i sa delima Ligetija, Šumana, Baha i Čajkovskog na programu.

Zanima me da li ste bili premali kao šestogodišnji dečarac da uzmete čelo u ruke i upravljate instrumentom kako valja? Kako se sećate svog prvog kontakta sa violončelom i je li to bila ljubav na prvi pogled ili su odrasli ipak odigrali neku ulogu u odluci šta ćete svirati?

- U stvari sam želeo da sviram violinu otkad znam za sebe. Moji roditelji pri tom uopšte i nisu muzičari - majka je doktor metodologije, a otac profesor biologije. Priča počinje ovako - kada se moja starija sestra rodila, ona je vrlo brzo pokazala izuzetne muzičke sposobnosti i moji roditelji su to podržali najboljom podukom koja im je bila dostupna. Moji roditelji bili su u to vreme siromašni imigranti iz Rusije u Izraelu i uložili su svoju celokupnu ušteđevinu u sestrino muzičko obrazovanje. U to doba bio sam trogodišnjak i vapio za violinom, dok je moja sestra postajala sve nezadovoljnija sviranjem klavira. Mučila je moje roditelje svojim odbijanjem da vežba ili gnušanjem da nastupa na sceni. Oni su dakle osetili da je za nju celo to učenje muzike bilo rđavo iskustvo.

Pa tako, kada sam ja preklinjao moje roditelje da mi dozvole da sviram, oni su to odbacivali govoreći: „Treba da budeš normalno dete, idi igraj fudbal napolju na suncu, zabavljaj se!“, Tri godine kasnije, kada sam već bio šestogodišnjak, moja je sestra sasvim prestala da svira. Bilo je to na početku školske godine, a moji roditelji su već platili za celu godinu unapred. Moja majka je zato rekla nešto kao: „U redu, Gavrijel može da ide i uči klavir do kraja godine“. To je bila moja šansa.

Moja profesorka klavira stvarno je bila impresionirana mojom sposobnošću da se usredsredim i potpuno rastvorim u klaviru (čak i više nego mojim muzičkim talentom). Jednostavno bih na sve zaboravio tokom tih časova. Ali, nekoliko meseci nakon što smo počeli zajednički rad, došao sam na svoj čas, a ona nije uspevala da me fokusira. Istezao sam vrat i prvi put nisam pažljivo slušao ono što je imala da mi kaže. Napokon je razumela da ja osluškujem ono što se dešava u susednoj učionici. Uzela me je za ruku i povela tamo. Kada su se vrata otvorila video sam najednom ogromnog debelog čoveka kako sedi u uglu sa stvarno velikom violinom između nogu. Momentalno sam se zaljubio. Vrisnuo sam da je eto to „violina za dečake“.

Tako sam se dakle upoznao sa violončelom i počeo da učim sviranje na njemu. U početku sam imao mali instrument četvrtinu, ali sam vrlo brzo prešao na polovinu i tri četvrtine. Sa devet godina već sam svirao čelo standardne veličine. A moj profesor dao mi je slobodu da napredujem po svojoj sopstvenoj volji.

Je li onda to bio prvi put da ste uopšte čuli čelo ili ga se ipak sećate sa nekog koncerta prethodno, sa radija ili neke ploče?

- Bilo je to „zlatno doba“ u Izraelu. Svake večeri bilo je klasične muzike na televiziji. Gledao sam te koncerte stalno, ne shvatajući tačno šta gledam i slušam, ali sam istinski uživao. Moj otac, koji je veoma muzikalan čovek, pevao mi je takođe mnogo muzike svojim divnim glasom. Za mene u to dečje doba svi gudački instrumenti bili su violine različitih veličina. Pa tako nisam ni znao šta je violončelo dok nisam krenuo da ga sviram.

Samo par godina nakon što ste zasvirali čelo, vi ste već dete-zvezda koje svira na radiju - jeste li bili zadivljeni svojim uspehom povodom tog radio-prenosa ili ste već u tim godinama znali da ćete postati superstar na violončelu pre ili kasnije?

- Bio sam zapravo veoma ambiciozan kao dete. Ali više u vezi muzike same nego nekog svetskog uspeha. Moj profesor bio je vrlo pametan, držeći me usmerenog na muziku kao takvu. Kada bi došlo do nekog uspeha, uvek se pravio da se ništa specijalno nije dogodilo. Pa sam i ja uvek osećao da ima toliko toga da se još uradi da bi moje sviranje postalo bolje. Takođe su i takmičenja sa drugim mladim muzičarima bila lekovita stvar za mene. Imao sam sreće da sam bio u društvu veoma talentovanih mladih ljudi koje je takođe motivisala sama muzika.

Pa, kako se to onda dogodilo da napustite Izrael sa 18 godina, jeste li tragali za još muzičkog znanja napolju?

- Oduvek sam mislio da van Izraela postoji čitav jedan svet da se otkrije. Osećao sam se kao da sam zaključan u pustinjskoj zemlji i želeo da izađem napolje i vidim još mnogo toga. Samo malo kasnije, kao odrastao čovek, napokon sam shvatio da ono što sam dobio u Izraelu ne bih mogao da pronađem nigde drugde! A moj učitelj iz detinjstva, profesor Uzi Wiesel, još uvek je osoba koja je najviše oblikovala moju muzičku ličnost.

S obzirom na svoje transkontinentalne studije, verujem da nam možete uporediti muzičke obrazovne sisteme u Izraelu, Nemačkoj i SAD - koji vam se danas čini najprivlačnijim u vašem studentskom iskustvu?

- Ja zapravo dajem prednost privatnom učenju kada govorimo o violončelu. Kada je reč o akademskoj, teorijskoj podlozi, ona je dostupna u svim sistemima. Izraelu nedostaje strogost i disciplina koja se može naći u Istočnoj Evropi, Rusiji ili Aziji, ali se u njemu nudi otvorenost uma i mešavina pristupa da birate. Nemačka je sjajna zbog svog otvorenog nastavnog programa - student oblikuje svoje obrazovanje sam na mnogo načina. Takođe mi se u Nemačkoj dopada starinski teoretski prilaz. On se ne može brzo naučiti, ali pruža specijalnu dimenziju vašoj percepciji. Amerika je hitra i dobro strukturisana. Možete ići duboko ako želite, ali vas niko neće terati na to ako ne osećate potrebu.

Sarađivali ste već sa takvim velikanima umetničke muzičke scene poput Gidona Kremera, Jurija Bašmeta, Pinkasa Cukermana, velikog Jehudija Menjuhina - nadam se da nije previše zamoliti vas da ih barem malkice poredite među sobom kao izuzetne ličnosti i otkrijete ko vas je zapravo među njima možda i ponajviše nadahnuo?

- Bojim se da jeste previše. Mnogi od ovih i još nekih ovde nepomenutih ljudi još uvek su živi i razvijaju se i rastu u umetnosti i dalje. Što ih sve svakako čini veličanstvenim predvodnicima muzike u njihovom hiperidentitetu i jedinstvenom muzičkom glasu, tonskom doticaju. Tu je i politički aspekt cele stvari, naravno. U savremenom svetu solisti su privilegovani ljudi koji žive paralelno sa društvom, boraveći kao rado viđeni gosti gde god da se zapute, a ipak ne pripadajući nigde sasvim. Morate dakle biti specijalna vrsta ličnosti da biste bili u stanju da želite, stremite i nosite se sa takvim životom. Veliki solo umetnici upravo su u stanju da žive taj život soliste, a da ipak ostanu plemeniti, pažljivi, sposobni da se razvijaju, samosvesni, topli, puni poverenja prema mnoštvu ljudi koje svakodnevno susreću. Preko svega toga, ovi ljudi koje pominjemo imaju i poseban dar da pokreću grupe ljudi u jednom pravcu i otvaraju dušu pred njima - ne samo svirajući muziku.

Vaš instrument odavno je prihvaćen u pop i rok muzici, a vaš izgled donekle takođe sugeriše moguću vezu sa rok božanstvima - imate li uopšte ikakav odnos sa pomenutim popularnim žanrovima, postoji li rečju neki bend ili umetnik koji vam skreće pažnju u pop i rok svetu i možda čak utiče delom na vaše poimanje klasike?

- Zapravo - ne više. Često mi postavljaju to pitanje. Nekada sam slušao pop muziku, folk, „world music“, eksperimentalnu muziku, zvučne pejzaže.

Sada sam mnogo više za jedinstvena muzička iskustva. Srećan sam kada se bavim samo jednim muzičkim komadom u određeno vreme. Za mene je najviši prioritet da se ide u dubinu razumevanja kompozicije, a bavljenje, slušanje i poniranje u baš tu jednu kompoziciju, ovih dana je luksuz za mene...

Najzad, odlučili ste da živite u netaknutoj prirodi, nedaleko od Frankfurta. Pa, koji je razlog, neki vaš poseban doživljaj čiste prirode i veza sa njom, možda čak i materijal od kojeg se pravi vaš instrument?

- Mnogo više je reč o onome što se ne nalazi tamo. Dugo vremena mi se dopadalo da živim na usamljeničkim mestima, na kojima možeš da osetiš sopstvenu senku, do te mere da bih sa svakim mojim gostom koji bi pristigao, istog časa postajao međusobno hiperfokusiran, jedan na drugog. Vrlo sam blizak prirodi kad pogledam šta jedem (volim sirovu hranu). Volim prirodu na jedan veoma jednostavan, potpuno predan način. Ponekad je staro drvo, ili neobičan pas, konj ili ptica, sve što mi je potrebno da me izmesti iz mog egocentričnog pogleda na svet, koji sa sobom donosi ova profesionalna aktivnost. Ponekad sam srećan samo da ostanem u kući, znajući da je sa druge strane prozora tek jedino velika hladna planina.

Takođe, moj intenzivan putujući način života, diktira da se veoma prijatno osećam kada se vratim svom domu, koji je na mestu gde ima manje civilizacije.