Okrepljujući humor beznadežnosti

e-Novine

Zrnce ljudskog bića ostaje u tebi čak i kada se nalaziš na jednom tako strašnom mestu kao što je zatvor. Kako prikazati barem natruhe te trunčice, a ne otići u neku drugu krajnost kada je u pitanje ophođenje prema zatvorenicima? Vrlo dobar, skoro pa odličan primer su uspeli da daju braća Paolo i Vittorio Taviani u svom dokumentarnom filmu "Cezar mora umreti" ("Cesare deve morire", Italija, 2012).

Šta su oni uradili? Odlučili su postaviti Shakespearov komad "Julije Cezar" u zatvoru. Ali, ne sa pravim, školovanim glumcima već sa zatvorenicima lično. Kroz čin umetnosti moći doći do promišljanja o prizemnim životnim stvarima, mogla bi biti formulacija njihovog motiva koji ih je potakao da krenu u šestomesečne probe. Film počinje i završava na isti način, finalnim scenama iz predstave (koje su date u boji), a između se daje čitav proces rada (ovaj put kroz crno-belu izvedbenu vizuru) koji je doveo do uspešnog krajnjeg produkta.

Počevši od zanimljivog kastinga, raspodela uloga, pa sve do prvih probi, laganim tempom dobijamo uvid u živote ljudi zatvorenih u zatvoru Rebibbia otkrivajući njihove karaktere i temperamente koji se manifestuju sve više i više kako rad na predstavi odmiče. Sa druge strane, uz odmotavanje filma, replike iz "Julija Cezara" gotovo potpuno okupiraju nesuđene glumce, te se dokumentarni deo meša sa igranim koji je, opet, zapravo dokumentarni prikaz rada na jednoj predstavi. Taviani sve to slikaju sa dozom odmerenosti i distance, dopuštajući i različitim prostorima na kojima je snimano da dobiju svoje mesto u svetu zatvorenika, ali i njihovog viđenja jednog književnog klasika.

Strogo filmski gledano, druga polovina filma polako gubi na tempu, jer dolazi do ponavljanja određenih stvari i to je verovatno i najslabiji aspekt filma. No, način na koji kulminira sam film kroz završne radove na probama predstava ga ipak uzdiže i stavlja na listu dela koja bi se trebala pogledati, ako ni zbog čega, a ono barem da čujete način na koji neko ko je u zatvoru izgovara "ne gubimo vreme" ili spoznaju (možda isuviše jasno iskazanu, no dobro) da im je "ćelija postala zatvor otkako su upoznali umetnost". A, kada vidite kasniju sudbinu nekih protagonista predstave, zaista pomislite da umetnost i dalje može da doprinese rešavanju nekih vrlo životnih odluka...

*

Poslednjeg dana festivalskog programa usledio je šlag u vidu (zaista i) poslednje projekcije - "Zveri južne divljine" ("Beasts of the Southern Wild", SAD, 2012) su stigle i do Sarajeva i nisu bile same - Benh Zeitlin, kojem je ovo prvenac, izvoleo je biti ugošćen pre i posle filma doletevši iz rodne mu Amerike samo zbog ove projekcije, a svojom ljubaznošću i otvorenošću je stekao i neskrivene simpatije iznenađene publike.

Video sam, posle duže vremena, da su ljudi oko mene iskreno uživali u filmu. Projekcija je bila na otvorenom - pa se otvoreno, ali ne i preglasno komentarisalo - ali beše to jedna od retkih prilika kada nisam poželeo da se udaljim sa licinog mesta i propadnem u zemljicu crnu zbog onoga što je dopiralo do ušesa. Iskreni osmesi i instinktivne reakcije, stidljivo navijanje za glavnu junakinju i bodrenje kroz njeno "probijanje" na platnu, samo su neki od gestova koji me obradovaše istovremeno vrativši nadu u filmsku publiku.

A, čime je to ona bila čašćena te večeri? Pričom o Hushpuppy, šestogodišnjoj devojčici smeštenoj u zabitima močvarne zajednice, negde u dubini Louisiane, u deltoidnim prostranstvima odvojenim branom, u okruženju domaćih i nešto divlji(ji)h životinja, i oca, ali uz čitavu zajednicu živopisnih likova smeštenih na mestu, koje su prozvali "Kada" ("Bathtub").

Nadolezaća oluja preti da netaknutu zajednicu razruši, očeva bolest napreduje, a uz sve to, nedostatak majke budi u glavnoj junakinji poriv da krene u potragu za njom sluteći (ako se to može reći za jednu devojčicu) da je i sam početak iste već uzaludan.

Quvenzhané Wallis (da, lično sam čuo da se ovo ime može izgovoriti) kao devojčica - glavni lik, ali i narator - centralna je figura, ali i jedna od desetak važnih glumačkih karika kojima se ukazao film kao medij, ali i ovo ostvarenje kao takvo. Jer, svi koji se nalaze u njemu su - naturščici. Da li se to da primetiti - ne. To samo znači da me sada silno zanima proces samog snimanja i rada sa njima, jer verujem da bi se to moglo gledati sa istim uzbuđenjem kao i sam film...

A radost sveta sa kojom Hushpuppy pristupi svom malom životinjskom carstvu opipavajući svakoj životinji puls, a koja se nadograđuje predapokaliptičnim nemarenjem za bilo šta oko sebe pojedinih stanovnika "Kade", ali i postolujnom prkošenju Vremenu i Prostoru, predstavlja istinsko iskustvo za sve one koji će pogledati film.

Photo: filmofilia.com

Grub, opor, ali istovremeno okrepljujući humor bezizlaznih situacija se utapa u surovu realnost što okružuje junake koji ne žele da budu spašeni. Uz sve to, povremeni izleti iz jave u nestvarno, u zamišljene razgovore za kojima glavna junakinja žudi, deluju kao uvod u specifični "magični realizam" ovog filma zamišljen kroz zveri koje će, kao četiri jahača apokalipse doći i pokušati da zauzmu i ono malo parče zemlje koje je ostalo.

Uh, dosta toga sam ovde nabacao, al' tako je to i u filmu učinjeno, samo dosta smislenije i razrađenije. I za predivno čudo, sve nalazi svoje skladno mesto. Doduše, ima nekih praznih hodova u pojedinim formalnim okvirima filma i nekih simboličkih ravni koje bih pripisao opijenoj mladosti njegovog realizatora, ali, hej - to je tako nevažno u poređenju sa celinom filmskog iskaza koji smo videli.

Benh se Zeitlin nije dao omesti banalnošću činjenice da mu je ovo prvi film. Da to ne znam, ne bih rekao da je tako. Vrlo skladne i sigurno upravljene režije, dugotrajnog rada na iskolokvijaliziranim dijalozima i glazbenog podloška koji je i njegovih misli delo, doima mi se kao čovek koga ću rado uzeti pod svoje filmske skute novih američkih režiserskih favorita.

*

Završiću ove pokušaje pokušaja suvislih pisanja o filmovima koje sam bio u prilici da gledam na isti način na koji sam i započeo - Toddom Solondzom. Jedinstvena prilika da mu se filmovi pogledaju u bioskopu data je činjenicom da mu je bio upriličen program "Tribute to", a u sklopu kojeg su posle većine filmova bili priređeni i razgovori sa čovekom uz jedan konačni, veliki intervju na kraju.

"Life During Wartime" (SAD, 2009), Solondzov pretposlednji film je zatvorio njegovu retrospektivu. Ni u njemu Solondz ne da svojim starim poznanicima u obliku filmskih junaka da otplivaju na tu tako željenu drugu obalu, već nas podseća na njihove priče iz filmova "Welcome to the Dollhouse" i prevashodno iz "Happiness", njihovo ukrštanje, ali i potragu za sobom i nedostajućim faktorima kojima se sopstveni univerzum urušava.

Ne želeći da istim likovima da iste glumce, Solondz uspeva da novim izborom za stara lica osveži same karaktere, ali i pokaže razvijanje istih kroz različite filmove i druga glumačka lica.

Tri sestre i njihova stmoglavljenja kroz pustoši koje su ostale iza ironično srećnog kraja filma "Happiness" su i dalje u centru pažnje, a kroz Trish dolazimo i do porodice Wiener (ili barem do onoga što je od nje ostalo). Trish i njena deca, ipak ostaju u glavnoj pozornosti, jer se njen mlađi sin, Timmy (koji u ovom filmu predstavlja moju zamisao Stevea Buscemija u njegovim dečačkim danima), sprema za bar micvu, ali u okolnostima u kojima će prerano sazrevanje doći sa otkrivanjem nekih novih detalja glede sudbine njegovog oca, Billa, osuđenog pedofila. Helen će i dalje biti ostvarena na poslovnom, ali duboko nesrećna na privatnom planu, dok se Joy nastavlja teturati između jave i sna i nemogućnosti da utre put svom ionako bezvrednom životu. Na početku će uslediti kopija scene u restoranu iz "Happiness"-a, samo što će sa Joy ovoga puta biti Allen (Helenin sused-voajer), a ne Andy, uz neznatne, ali bitne izmene. Mark Wiener će i dalje imati sporednu ulogu, a videćemo da je i sam takav postao - skrajnut i nikome potreban.

I sve to začinjeno nešto tamnijim tonovima kroz koje je fotografski realizovan film i uz sve one tipične Solondzove stvari o kojima sam u prethodnim tekstovima toliko trubio. Doduše, kao i u filmu "Palindromes", politički će konteksti opet igrati značajnu ulogu (pogledati naziv filma), ali će biti diskretno ubačen u pozadinska zbivanja u životima glavnih junaka. Isto tako, jedna čežnja će na kraju filma doći do izražaja, i to kroz oči i usta jednog deteta što je mala novina kojom nas je Todd S. častio.

Da li se to opet u njegovom filmu neko ubio? Da li se još neko ne može otrgnuti prošlosti koja ga proganja? Da li je, možda, još neki lik spreman sebe pogledati u oči i reći da se ništa nije promenilo? Rovarenje po zabitima onoga što zaista jesmo je i dalje Solondzova specijalnost...

*

O sarajevskim danima i palićkim večerima, o usporedbi ova dva festivala, ali i mesta kao i o besciljnim lutanjima prostranstvima subotičkim i baščaršijskim, uz neminovno (ushićeno!) citiranje T. Solondza, u nekim od narednih nastavaka, na istom ovom mestu...