„Jedan sto” za Bijenale arhitekture

Politika

Bilo da naslov „Jedan: sto” čitate kao razmeru ili jednostavno kao jedan sto, rezultat je isti – iza pomenute dve reči krije se rad grupe mladih arhitekata, koji će od 29. avgusta predstavljati Srbiju na 13. Bijenalu arhitekture u Veneciji. Ideja je, kako kaže dr Igor Marić, komesar izložbe i predsednik Udruženja arhitekata Srbije, upečatljiva i na prvi pogled svodi se na minimalistički gest postavljanja velikog stola koji ispunjava celu površinu paviljona sa mogućnošću obilaženja oko njega koridorom širine 1,5 metar, oko kojeg se odvijaju video-projekcije i iz određenih uglova registruje se kretanje posetilaca i reflektuje u prostoru, uz prisutne zvučne efekte. Sasvim u saglasju sa maksimom manje je više, zamisao slojevito, sa nekoliko kodova, odgovara na zadatu temu kuratora ovogodišnjeg bijenala Dejvida Čiperfilda – „Common ground”(Zajedničko polje).

– Ove godine tema bijenala baštini arhitekturu i kao filozofiju i kao praksu, u svim njenim aspektima. Na zadat konceptualni pristup svi pristigli radovi na našem konkursu odgovorili su odlično, pa je svaki mogao sasvim lepo da nas predstavlja. Savet bijenala, koji pored mene čine i arhitekte prof. Branislav Mitrović, docent Vladimir Milenković, Milan Đurić, Zorica Savičić i Lazar Kuzmanov su imali težak zadatak da se između 34 sasvim različita rada odluče za jedan. Na kraju smo prelomili da to ipak bude rad o kojem govorimo, jer je pristup autora artističan, arhitektoničan, ali i socijalan. Dve forme: arhitektura (volumen) paviljona i arhitektura (površina) stola čine da praznina – eteričnost nečeg između ovih arhitektonskih oblika pobuđuje posmatrača da kreirane prostorne varijacije, kroz kretanje, video praćenje dešavanja, doživljava, tumači i oseća na slojevit način. Sto je, pored toga i mesto dogovora, komunikacije, dijaloga. Kad se on dodiruje on ispušta različite, čudne zvuke i kad uđete u prostor postajete deo postavke i dešavanja unutar paviljona.

Marić dodaje još jednu zanimljivost: paviljoni će biti međusobno umreženi putem senzora i takođe povezani zvučnim efektima, što dodaje još jednu dimenziju zadatom zajedničkom polju.

Autor teme ovogodišnje smotre u svom obrazloženju rekao je: – Želim da projekti na Bijenalu ozbiljno sagledaju značenje prostora kojeg čine objekti, u političkoj, društvenoj i javnoj sferi, čija je arhitektura deo, kao i da promovišem činjenicu da je arhitektura povezana iznutra, intelektualno i praktično, zajedničkom brigom, uticajima i intencijama. Grupa naših mladih autora: Marija Niković, Marija Strajnić, Nikola Andonov, Aleksandar Ristović, Marko Marović, Milana Dragić, Janko Tadić, Nebojša Stevanović i Miloš Živković, u čije ime je za naš list govorila Olga Lazarević na to odgovara:

– Prvi deo sintagme „Zajedničko polje” mi smo rastavili na nekoliko činilaca i pokušali da prevedemo u arhitekturu – nešto što je jedno celo, nedeljivo, svakodnevno, obično, nešto što se podrazumeva. Veliki sto, koji svojom površinom gotovo ispunjava prostoriju, unutrašnjost paviljona zauzima jednom projektovanom prazninom. Visina stola je gotovo uobičajena, dok je površina preuveličana. Izvrtanjem ili negiranjem razmere hteli smo da objekat dovedemo do njegovih krajnjih značenja, tj. do opšteg, nedeljivog, skulpturalnog, banalnog. Veličina ga prevodi u površinu, dok ga visina vezuje za reč sto. Nemogućnost jednostavnog sagledavanja objekta u celosti je ono što ga čini lepim.

Autori dodaju i to da su se vremenom u javnosti pojavila brojna tumačenja njihovog rada, koja bi kao buket mogla da postanu ono što su oni i zamislili. Upravo ta raznolikost tumačenja koja se neprestano javlja najbolje opisuje snagu njihove intuicije, koju se nisu libili da upotrebe, zaključuju na kraju.

M. Dimitrijević

objavljeno: 24.07.2012