Gomile filmova, gomile ljudi

e-Novine

Dva sata i pedeset minuta je izjutra, Bessonov film „Poslednja bitka“ („Le Dernier Combat“, Francuska, 1983) još nije završen (ali je pri kraju!), no, ja se moram polako iskrcavati sa projekcije jer se poslednji četvorotočkaš u vidu kombinolike reinkarnacije najavljenog autobusa polako uparkirava kod/u blizini Motovunskog groblja (!), a ako se on propusti do smeštaja u Istarskim toplicama će mi put biti predugačak i, zapravo nemoguć. Nije Motovun badava nazvan „brdom filmova“ – to i jeste brdo, sa dva „kontrolna punkta“ od kojih se kreću dobrane uzbrdice koje na nezapamćenoj omorini ni ne vredi pokušavati savlada(va)ti. O spuštanju niz vijugave polulitice, noću, kao što pretpostavljaš, izlišno je i govoriti. Naročito kada se ima u vidu da bi posle toga morao da šlajfujem još 5 - 6 kilometara ravnom cestom...

Elem, i dalje časovnik neumitno klizi ka brojci 3, a mene nakon izlaska sa projekcije očekuje skoro pa postapokaliptični prizor koji mi je priredio i Besson koji minut ranije. Te večeri je bilo otvaranje Motovunskog festivala, samim tim i najviše ljudi, a to se dalo primetiti i u časovima kada se čak osetila i zimogrožljivost duž ručnih udova (a koja na Paliću toliko prija). Gomila ljudi, mladih, uglavnom i dalje je po zidinama, kamenjima, uzvišicama i kaldrma(n)isanim putevima, u manje ili više svesnom stanju, a sve ono što su popili i pojeli tokom večeri i noći neskromno se nalazi tu, svuda oko njih i nas. Ono što bocka organe vida i čula je potpuni kontrast koji se javlja u istom trenutku – dok prolazite pored uglavnom grupisanih gomilica mladeži, oni uglavnom bezbrižno knjavaju ili se došapatom sporazumevaju. Sa druge ušne strane, muzika ili nešto što bi se njom moglo nazvati tutnji, ali da joj ne možete odrediti ni tačno poreklo ni jačinu kojom bubnji.

Dok se spuštam iz Kina Barbacan (mesta na čijem se platnu prikazuju filmovi iz pomenutog programa „Apokalipsa“) ka sada već čuvenom čekalištu prevoza za krevet koji me, već vidim, nestrpljivo čeka, pokušavam da shvatim i donekle se saberem gde se ja to nalazim i kakva je to subota bila, subota koja je obeležena prvim boravkom na mestu o kome toliko slušah. No, meni je i dalje glavni utisak da ću tu, u blizini, odmah do mene uskoro, možda već sutra, u nedelju, u prepodnevnim, možda kasnovečerenjim ili pak ranim popodnevnim časovima ugledati Terencea Daviesa, omiljenog mi ne samo britanskog režisera čiji filmski izračaj mi je (polako to shvatam) možda i bliži nego što je to zdravo po normalno funkcionisanje, a i na čije privatne stavove izražene kroz mnogobrojne intervjue mogu dodati skoro, pa znak jednakosti ukoliko bih sebe stavio sa druge strane. Naravno da hiperbolišem, ali shvataš da ću imati prilike da upoznam čoveka bez čijih filmova bi i moj Weltanschauung izgubio dosta toga. Kad se malo bolje osvrnem, situacija je dosta slična onoj iz Sarajeva, kada je tamo bio Todd Solondz. O susretu sa Isabelle Huppert početkom godine je izlišno i pričati – to se, nadam se, desilo, jer i dalje mislim da mi je sva ona zimoća pomutila i onih nekoliko aktivnih moždanih ćelija...

Od prošloga dana, subote, sećam se da je na Kino Trgu Motovun Film Festival svečano otvoren, da je dat pomen filmskoj traci, da je prikazan Mélièsov „Le voyage dans la lune“, da su Boris Dežulović i Predrag Lucić imali mali performans u kojem su rekonstruisali najpoznatiju scenu iz netom odgledanog filma, da je publika učestvovala u svemu tome na manje ili više aktivan način, da sam i ja bio tu negde i da mi je bilo iznimno lepo.

Na otvaranju je prikazan i film "Sestra" (o kojem već pisah), posle se gledao i "Alois Nebel" o čijoj melanholičnoj postavci i slaboj izvedbi ću već pismeno divaniti (a zbog koga sam žrtvovao ponovno gledanje Dark Horse), a vreme do povratka u toplo naručje spavaone mi je pravio već više puta pominjani Besson.

***

Već je tri i 30, propustio sam prvi prevoz, nestrpljivo očekujem drugi, obećani. Nadam se da sam posle ovakvog dana mogao zaspati, jer se više ničega, ničega ne sećam...