Arhiva » Vesti » Politika 13.09.2012

Legenda ima značenje trajanja

Politika četvrtak, 13. septembar 2012.  |  Zoran Radisavljević

Posle legendi o Svetom Savi, o patrijarhu Pavlu, i kosovskih legendi, Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romansijer, tumač i priređivač književnih dela, objavio je, u izdanju „Princip presa” iz Beograda, knjigu „Legende o Beogradu”. U pet tematskih ciklusa: Kako je postao Beograd, Liturgija u Beogradu, Zmaj od Avale, Kovačnica zvezda, San o Beogradu, Lakićević je, s mnogo dara, toplo i nežno, ispričao priču o svom „beogradskom zavičaju”. Knjigu, u izuzetno lepoj opremi, ilustrovali su Mihail Kulačić, Predrag Dragović i Predrag Todorović.

Moraču i Kolašin opevali ste i opisali više puta. Sada je došao na red i Beograd, u kojem, zapravo, najduže živite?

Ove jeseni je četrdeset godina mog života u Beogradu. „Ko detence došao sam amo”... Pisac najlepše piše ono što najbolje zna, pogotovu ako to znanje oseća kao nešto svoje. Beograd je odavno moj: u njemu je, kad sam u Kolašinu bio osnovac, studije prava završavao moj otac. Svaki put mi je doneo nešto iz Beograda. Moja prva fudbalska lopta „bubamara” bila je iz Beograda. U mom školovanju gotovo svi udžbenici bili su iz Beograda. U Beogradu su živele omiljene figure mog detinjstva: golman Milutin Šoškić, Branko Ćopić, ujak Periša general… Sve je tu bilo građa za legendarni doživljaj Beograda, uostalom, kao i Svetoga Save i Kosova…

Počeli ste romanom „Studengrad”, napisali ste, potom, „Beogradsku princezu”… I u „Ludačkom rukopisu” nalaze se „beogradske priče”?

Beograd je u središtu mnogih mojih knjiga. I „Ljubavne knjižice”. Za slojevima i nivoima Beograda tragam na razne načine, najviše u spisima i knjigama o istoriji i kulturi Beograda, koje sam, kao urednik, otkrivao i priređivao… Koliko ima istorijskih i arheoloških slojeva, možda još više ima duhovnih i metafizičkih nijansi ovaj grad… Kult Beograda neguju mnogi koji su zauvek otišli preko okeana.

Kroz legende o Beogradu, ispričali ste čitavu istoriju Srbije?

Od praistorije i mita o postanku sveta, od doseljenja Slovena, koji Singidunumu daju srpsko ime… Legenda ima značenje trajanja. Trajanje je izuzetna dimenzija Beograda… Legenda je, s jedne strane, vrsta poezije, s druge – vrsta istorije. Moja književna istorija – predstavlja odbleske i odjeke klasične istorije. Njenu imaginaciju određuju vrline: vera, lepota, plemenitost. Iz njih se rađa duh Beograda. Po tom duhu, on je svetski grad sa najviše srpskih obeležja. Ove legende rekonstruišu taj duh. Taj duh je složen, svako ga shvata na svoj način.

Nekada je Beograd bio na obalama Panonskog mora. Odlaskom Crne Gore, Srbija je ostala bez mora?

Možemo ostati samo bez onoga što nije u našem umu, duhu i mišljenju. Beograd se ogleda u Jadranskom moru isto koliko i u Dunavu. Otkud legenda da se sa Durmitora vidi Beograd? Koliko okamenjenih školjki i korala ima u padinama Avale, toliko u nama ima instinkta i reminiscencija nekadašnjeg mora, makar ono bilo mitsko… Sad se vodi politička kampanja da u drugu državu „ode” leva obala Dunava! Od takvih apsurda sačinjen je ovaj svet. Nesreće, zlo i gluposti mogu se prevladati samo atributima legende: podvigom, hrabrošću, istinom. U jednoj od legendi o Beogradu stoji: „Ko ne voli – tome spasa nema”.

Svi dobri ljudi, kažete, u Beogradu postaju još bolji. I tako se, cela Srbija, preseli u Beograd?

Beograd je svojevrsni magnet: privlači više nego što odbija… Sećam se: preselio se moj stric iz Čačka u Beograd i istog leta krenuo na more. Na putu, on zaustavi auto da propusti pešake. Pitamo ga zašto daje prednost pešacima (nije tada svako vozio kola), a on kaže: „Zbog beogradskih tablica. Beograđani se ovde smatraju kulturnim i velikodušnim – možda je zato Beograd glavni grad”… Srbija se sliva u Beograd – ima razloga za to. Ali se i iz Beograda preselilo u Srbiju mnogo duha, znanja, stila… Moj drug iz gimnazije, pokojni pesnik Savo Lekić, studirao je u Beogradu pet godina i taj period smatrao najlepšim dobom svoga života, od gotovo šest decenija.

Objašnjavate kako su nastali nazivi: Beograd, Sava, Avala… Da li ste koristili postojeća saznanja, ili je reč o novim legendama, čistoj fikciji?

O Beogradu se mnogo zna, mnogo se pisalo. Ima dragocenih knjiga, novina, dokumenata. Neke mi je otkrio Milorad Pavić, znalac Beograda… Međutim, brzo se zaboravlja, pa je pre više od jednog veka Milan Đ. Milićević napisao „Slike srpske prestonice” – da sačuva od zaborava imena i toponime Beograda. Mnoge takve izvore sam video pre nego što sam, sasvim slobodno ih koristeći, a još slobodnije izmišljajući, pisao svoje legende. Neke i meni liče na narodne. Na čitaocu je da ih usvoji po svojoj meri.

Da li ste, pišući legende o junacima i vitezovima, imali na umu i ličnosti iz današnjeg Beograda?

Sve legendarne junake mi zamišljamo kao današnje. Kao deca, igrali smo se Ahila i Robina Huda, Obilića i Marka Kraljevića. Tako se i savremeni pisac igra – zamišljajući da i danas može da se pojavi neko kao Sveti Sava, car Dušan, Vasa Čarapić, Mika Alas… Ljubav i sloboda isto vrede, i nekad i sad, samo ih možda ljudi (i pisci) izražavaju, a učitelji tumače drukčije.

U Vašoj knjizi je i jedna legenda o Isidori Sekulić, odnosno o moralu partizanske vojske koja oslobađa Beograd?

Taj dokumenat, kojim komanda Beograda štiti veliku spisateljicu od svoje vojske, objavio je Radovan Popović. To je još jedna od novih istina koja prelazi u legendu. Možda više govori o samoj Isidori, nego o ratnicima koji su 1944. oslobodili Beograd od Nemaca. Meni možda znači više, jer sam saznao da su i morački hajduci 1806. učestvovali u oslobađanju Beograda od Turaka. Svako oslobođenje nosi sobom viši smisao.

Jedna legenda govori o bombardovanju Srbije 1999. godine. Tada je našoj deci trebalo „ukinuti osmeh s lica”. Uprkos svemu, srpska deca se i dalje smeju?

Tursko bombardovanje Beograda 1862. ostalo je veliki događaj u dušama i svedočanstvima onog Beograda. U bombardovanju 1941. izgorelo je blago Narodne biblioteke… Priča o bombardovanju, koje smo mi upamtili, može beogradskom piscu, u budućnosti, biti polazište za novu legendu, parabolu, poemu, nalik onoj u kojoj Crnjanski veli: „Ti sjajiš kao iskopan stari mač”. Tako svetli Beograd. Tako bih voleo da zrači i iz ovih legendi.

----------------------------------------------

Na Tašmajdanu je plamen lomače

Otkrivate, a to potvrđuju i istorijske činjenice, da su mošti Svetog Save spaljene na Tašmajdanu, a ne na Vračaru, gde je podignut hram?

Beograd nije mogao bez Svetog Save i Sveti Sava mu je 1594. došao – kroz oganj i pepeo, da još više uzdigne duh Beograda. Vračar je pre jednog i po veka bio ogroman srez, a danas je opština sa centrom oko Hrama Svetog Save. U doba Sinan-paše i Tašmajdan je bio deo Vračara. Na Tašmajdanu je plamen lomače, u Hramu plamen sveće – rodno mesto vere i legende.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 13.09.2012.


Objavljeno na sajtu politika.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Komentari

Komentari na drugim sajtovima


Add to Facebook Add to iGoogle Follow us on Twitter
©2014 Netmark d.o.o.