Arhiva » Vesti » Večernje novosti 14.11.2015

Dragana Bošković: Kad sveci marširaju

POZORIŠNA KRITIKA Makarti, "Voz", Zvezdara teatar, Dukovski, "Prazan grad", BDP

Večernje novosti subota, 14. novembar 2015.

Kormak Makarti (1933, poznat po romanu "Nema zemlje za starce") je duodramu, ovde nazvanu "Voz" (prevod Milica i Branislav Mihajlović), zamislio kao disput o razlozima za život i smrt, između dva beketovska lika, Crnog (Sergej Trifunović) i Belog (Voja Brajović).

Profesor (Beli) je pokušao da se ubije skokom pod voz. "S one strane" ga dočekuje Crni, da ga "propita" o nedostatku ljubavi među ljudima. Čitava predstava se, u tom disputu, kreće u biblijskom okvirima, preispitujući kosmički razlog koji je ljude otuđio i uzeo im samilost, ljubav i nadu.

Neka vrsta palog anđela, Crni (izvrstan, koncentrisan i spontan Sergej Trifunović) je isto toliko životan i prisutan, koliko i profesar Beli (Voja Brajović), iako je poslat da bude provodnik između neba i zemlje. Crni je čovek crne kože, beli je belac. Je li to značajna razlika, kada se raspravlja o pravu i mogućnosti na život ili smrt?

Kao u svim delima Kormaka Makartija, i u ovoj duodrami se (slično kao u Beketovom "Čekajući Godoa") raspravlja o duhovnim i svetovnim pitanjima, o mogućnosti postojanja Boga u svetu koji je odavno zastranio. Ovozemaljska dobra su problematizovana u raspravi o kulturi, o civilizaciji i ljudskoj potrebi da ih sagleda. Vrhunac lepote je u duhu, u ljubavi, uprkos tome što je ona, po predstavi u režiji Voje Brajovića, izgubljena kao mogućnost, u hodu vremena.

Ova zahtevna, vrlo zanimljiva predstava, ponešto preraspričana, imala je dobro težište i kretala se u pravilnom dramskom ritmu. Virtuoznost Sergeja Trifunovića (odavno neviđena ovde) se odlično kombinovala sa smirenošću i izražajnošću Voje Brajovića, stvarajući tandem koji se, u svom neskladu, harmonično borio za istu stvar - ljudsko razumevanje i saosećanje.

***

Povremeno se, u apokaliptičnoj duodrami "Prazan grad" Dejana Dukovskog, podsetimo njegovih slavnih tekstova ("Bure baruta", "Mamu mu j... ko je prvi počeo", "Balkan nije mrtav").

Sve se dovodi u pitanje u ovoj filmskoj storiji o dva brata iz zaraćenih balkanskih vojski: ko je mrtav, ko je izdajnik domovine i datog obećanja, ima li se zašto živeti u svetu kriminala, kocke i stalne pretnje od rata i propadanja.

Reditelj Marko Manojlović daje svojim likovima mogućnost da uspostave otklon od realizma i od privatnog, i oni to, uglavnom, poštuju. Stefan Kapičić, Gore, kockar je i sitni krimos, koji je pobegao u Ameriku. Miodrag Radonjić, Gero, zaljubio se u bratovu verenicu, poverenu mu na čuvanje i pobegao u vojsku. Sreću se u praznom gradu, i znaju da će pred jutro umreti.

Ovakva situacija bi bila kako patetična, tako i previše jednosmerna u dramskom smislu, pa je Dukovski smešta u pozorište, i apsurd lako zamenjuje dramski konflikt.

Na kraju, braća, možda (ovo je kod Beketa, na koga pisac aludira, ključna reč) skoče u reku, kao bekstvo od sigurnog ubijanja.

"Prazan grad" je duodrama koja drži pažnju, i dobrom glumačkom igrom i izborom teksta, koji rekontekstualizuje nasilje kao princip modernog sveta, ali u njega, ovde "učitava" i strah od njega.


Objavljeno na sajtu novosti.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

©2017 Netmark d.o.o.