Nemamo pravo na nemoć

TOKOM protekle tri decenije Radoslav Milenković je od pozorišta napravio svoje dvorište (kako se zvala i prva scena na kojoj je zaigrao 1977.godine): režirao je sedamdesetak predstava, igrao u oko šezdeset, a upola toliko uloga ostvario je i na filmu i TV. Milenković je režirao širom bivše SFRJ, kao i u Mađarskoj i Švedskoj. U subotu, na pančevačkoj sceni, premijerno će biti izvedena "Ljubav" Ljudmile Petruševske, za koju reditelj kaže da mu je donela posebno zadovoljstvo jer je reč o "velikoj temi, velikoj spisateljici i troje (Gorica Popović, Nebojša Ilić i Milena Predić) odličnih glumaca".

- "Ljubav" je nastala na mom omiljenom korpusu i za mene to nije samo savremeni ruski već i srpski komad - kaže Milenković. - Za razliku od nekih reditelja, volim da radim ono što mislim da znam, razumem, da se bavim svetom koji prepoznajem. To što pišu o tranziciji Koljada, Razumovska i Petruševska, je priča o mom životu i tome kako ja vidim svet... Ne samo nama, i Mađarima je vrla bliska ta žudnja da se negde ode, ta groznica kastinga, da se domaši svet reklame i materijalnog blagostanja. Uostalom, ovi komadi se igraju po celoj Evropi: želja da radite u nekom striptiz baru i zaradite pare, pripada ne samo bivšoj socijalističkoj nego svetskoj bedi.

* Kažete da je to i brutalno iskren komad?

- Zato što nema samoobmane, popustljivosti prema društvenom miljeu, bolećivosti, predumišljaja. Naprotiv, pun je ogoljenosti i sopstvenog razumevanja, a to je za pozorište uvek najbolje. Ta surovost i otvorenost je u temelju ruske dramaturgije. Oni su pravi potomci Čehova, Bulgakova, Andrejeva. Ukorenjeni su u jednu izuzetnu tradiciju dramskog pisanja, od 19. veka do danas. Kada govorimo o Petruševskoj, nije lako da prvi progovorite o nečemu. I još da budete žena krajem sedamdsetih i osamdesetih u SSSR, pogotovo žena pisac. Ali, svi pravci u umetnosti su svojim rođenjem, na neki način, završeni. Posle Monea, svi drugi su samo impresionisti. Biti prvi znači biti i poslednji. Drugi su samo velike i značajne replike. Petruševska je pomerila skretnicu i od tada literarni vozovi idu ovim kolosekom. Ima u ruskoj dramaturgiji i plodnijih i većih pisaca, ali zbog svega rečenog, ona i Aleksandar Galin imaju dodatni značaj.

* Devedesetih ste se bavili antiratnim predstavama, potom su usledile " tranzicione". Nažalost, izgleda da ste bili u pravu kada ste 2001. godine izjavili, anticipirajući događaje: " Mislim da će sve više rasti nasilje kao model ponašanja koji postaje društveno prihvatljiv"...

- Dvehiljaditu, odnosno dve hiljade prvu godinu, nisam doživeo kao ostvarenje nada. Ne mislim da se u to vreme krenulo u dobrom pravcu. Silovito, vulgarno i bezdušno je počelo da se barata sa nekim stvarima, ljudi zaplašuju i pozivaju na neke reči koje su našoj ljudskosti neprihvatljive, pa i pogubne, terajući nas u tržišnu utakmicu: "profit", "studija o isplativosti", "studija o izvodljivosti"... Od toga se, jednostavno, uplašite. Shvatite da nemate pravo na nemoć, da budete sporiji, siromašniji, bolesniji. Jer, u suprotnom ste van igre i konteksta. Uspostavio se i neki " protivprirodni blud" između vlasti i umetnika, a to je sramno, sramno, sramno! Tri puta sramno. Toga nikada nije bilo. Svet je znao za "udvoričku umetnost", znao je i za mecene, ali da umetnik stoji na bini i bude srećan što je uz nekog političara, to je - zabuna. Njemu je mesto na sceni, da proziva vlast. Vaše političko mišljenje je vaša privatna stvar, sve ostalo je nepristojno.

* Kuda ide pozorište?

- Kao i svet, postaje bipolarizovano. Nije slučajno ceo svet podeljen u svakom smislu. Nisu slučajno ni Mađarska i Švedska, pola levo, pola desno. I pozorište će se, s jedne strane, sastojati od agresivnih, marketinški obrađenih projekata, čiji su autori "u trendu". Verujem da ćemo mi biti šampioni u tome! S druge strane, nalaziće se oni koji neće "popravljati" Šekspira i Molijera. Biće to umetnici koji će se vraćati vrednostima i obraćati gledaocima.

* A šta je sa "šampionima"?

- Ljudi veruju da će postati Englezi oponašajući Engleze, da će tako domašiti svet. A ne vide da je svetu to čudno i smešno, jer je zanimljiva samo autentičnost: bio to ansambl "Kolo", Kusturica, ili šta već... Istorija našeg pozorišta, uostalom, više je "istorija" smene upravnika i direkcija nego stvaralačkog kontinuiteta. Mi smo jedna mala kultura, bez obzira na to što se, lično, ponosim njom. Ipak, se sve kod nas svodi na pojedinačan dar i fanatizam, a ne na neku nacionalnu strategiju.

* Zašto se sve više bavite režijom na "štetu" glume?

- Desilo se tako u poslednjih desetak godina. Nije to moja odluka, nisam ništa odbio da radim. Niko me nije ni zvao za nešto važno i značajno. Valjda kad se dele uloge reditelji više i ne pomišljaju da sam ja i glumac.

* Imate li još šta da kažete u ovom rediteljskom korpusu tema?

- Sve radije i češće se vraćam klasicima. Planiram dva pisca kojima se do sada nisam bavio - Šekspira i Brehta. Inače, Brehtovo vreme tek dolazi i to je sledeće veliko vraćanje na scenu. Prošli put je to bilo u komunističke propagandne svrhe, a tek ćemo sada videti koliko je Breht bio svestan da je svet propao i truo, društvo mnogo bolesnije...

* Hoćete li nešto uskoro režirati u Beogradu?

- Neku mi nadu daje činjenica da kad god se slučajno sretnem s beogradskim upravnicima, zovu me da radim. Ali se teško dogovaramo i dva razloga: beogradski glumci igraju sve i svuda. Teško je okupiti ekipu, a da to radim na neku iznudu - stideo bih se samog seba.

* Pančevo vam je pre sedam godina upriličilo posebnu čast: pod nazivom "Portret" organizovan je festival vaših predstava?

- Za mene je to najveće priznanje i poseban trenutak u životu. Znači mi više i od Sterijinih i svih drugih nagrada. Nešto najuzbudljivije što sam doživeo do današnjih dana.

HAPŠENJE U DUBROVNIKU

* Zašto ste sa kolegom Sretenom Mokrovićem, 1982. godine, bili osuđeni u Dubrovniku na 40 dana zatvora zbog "vređanja rodoljubivih osećanja"?

- Igrali smo deo Bećkovićevog "U međuvremenu", odnosilo se na glumce. Već tada je to bilo benigno, uostalom, knjiga je već bila i objavljena u Zagrebu. Odigrali smo predstavu više od 600 puta u svim krajevima, pa i u Hrvatskoj i Sloveniji. A onda se desila ta mala, lokalna gadost. Ipak, nismo odležali: presuda je zastarela. Žalbu nam je pisala žena Relje Bašića, reagovalo je i Udruženje književnika... Niti smo se mi "oprali" niti su nas više gonili - završilo se tako što su nas dvojicu hitno poslali u vojsku.

IZDAVAČKA KUĆA

* Šta se desilo sa vašom izdavačkom kućom "Lapis", u kojoj ste štampali pozorišnu literaturu?

- Zatvorio sam je odavno, posle šesnaest objavljenih knjiga. Poželeo sam, ipak, da se bavim samo pozorištem a izdavaštvo prepustim izdavačima. Nisam želeo da brkam stvari, tražim sponzore, stvaram projekte...