Vesti » Glas javnosti 02.03.2008
Brata sahranili posle 12,5 godina
Iako je Slobodana Radakovića mobilisala JNA, Vojska Srbije odbila da ga sahrani uz vojne počasti. Troškove pogrebne opreme i transport od Zagreba do granice sa Srbijom snosile hrvatske vlasti
Glas javnosti nedelja, 2. mart 2008.
NOVI SAD - Slobodan Radaković iz Gračaca, jedna od silnih žrtava hrvatske vojne akcije „Oluja“, juče je, posle 12 i po godina od pogibije, sahranjen na mesnom groblju u Sremskoj Kamenici. Upravo toliko, punih 12 i po godina, u Slobodanovoj porodici trajala je drama prepuna košmara i nadanja. Slobodanova braća Đuro i Steva i sestra Nada svakodnevno su bili rastrzani između želje i nade da će se Slobodan živ pojaviti na vratima i zebnje da je stradao u „Oluji“. U trenucima kada je ova zebnja nadvladavala nadu jedino što su tada želeli bilo je da nađu njegovo telo i sahrane ga po Božjim i ljudskim zapovedima.
- Ne smem ni da pomislim šta smo sve preživeli za ovih 12 i po godina. Ni najvećem neprijatelju ne bih poželela takvu sudbinu. Nemoguće je rečima opisati koliko nas je različitih emocija vuklo svaka na svoju stranu. Zastrašujuće zvuči, ali sada sam negde u dubini duše možda i mirna jer znam gde mi je bratov grob i da mogu u taj grob da se zakunem - kroz suze priča Nada Rađenović, rođena sestra Slobodana Radakovića.
Ona je pre petnaestak dana bila u Zagrebu, gde je od tamošnjih vlasti dobila potvrdu da je na osnovu DNK analize 14. februara utvrđeno da se među 13 identifikovanih tela, ekshumiranih sa groblja u Žitniku kod Gračaca, nalaze i posmrtni ostaci njenog brata.
GROBLJE ILI STOČNA PIJACA
Prema rečima Nade Rađenović, 17. oktobra 2006. godine sa groblja u Žitniku ekshumirano je više 50 žrtava akcije „Oluja“. Prema zvaničnoj informaciji hrvatskih vlasti, svi poginuli u Gračacu tokom te akcije sahranjeni su na pravoslavnom groblju u Žitniku. Međutim, to demantuju preživeli meštani Žitnika, koji tvrde da na tom mestu nikada nije bilo groblje, pogotovu ne pravoslavno, već da je na tom prostoru nekada bila stočna pijaca.
- Ono što mi daje mir i što me u ovoj groznoj situaciji donekle čini srećnom je saznanje da ga nije bolelo, da nije bio uhapšen i mučen. Prema onome što su nam u Zagrebu rekli, Slobodan je poginuo 5. avgusta 1995. godine od artiljerijske granate, samo tri dana pošto je proslavio 34. rođendan. NJegovo telo nađeno je 8. avgusta i sahranjeno je na groblju u Žitniku. Navodno se ne radi o masovnoj grobnici, ali kakva je razlika između masovne grobnice i činjenice da su svi, koji su u „Oluji“ poginuli na prostoru Gračaca, sahranjeni jedno do drugog. Tu je sve humka do humke, pa šta je to nego jedna velika masovna grobnica... Zašto su krili istinu, zašto su krili postojanje tog groblja, zašto im je trebalo toliko godina da bi nam kazali istinu. Pa, moj mrtvi brat nije mogao biti opasan za Hrvatsku. Šta im je trebalo da nas 12 i po godina izlažu mukama i najvećoj psihičkoj torturi - ređala su se Nadina pitanje.
Ona je naglasila da posebnu zahvalnost odaje organizaciji „Veritas“ jer im je ona mnogo pomogla u traganju za istinom o sudbini brata Slobodana. Takođe je izrazila zahvalnost i mnogim udruženjima građana i pojedincima koji su ponudili svoju pomoć u prikupljanju sredstava za troškove sahrane.
- Besna sam jer ne znam odgovor na pitanje zbog čega je moj brat izgubio život, za koga se borio i za koju državu. NJega je mobilisala JNA, a država Srbija mu, pošto je dao svoj život, okreće leđa. Paradoksalno je to što je hrvatska vlada snosila troškove pogrebne opreme i transporta do granice, uprkos činjenici da će za njih Slobodan uvek biti neprijatelj. Za razliku od hrvatske, vlasti u Srbiji potpuno „peru ruke“ od svega, iako bi moj brat trebalo da se tretira kao heroj. Troškove sahrane i transporta od granice do Sremske Kamenice sami smo morali da snosimo. Osim organizacija i pojedinaca koji su se samoinicijativno javili da nam pomognu, u ovoj situaciji jedino je priteklo u pomoć Udruženje porodica nestalih, koje je svim porodicama identifikovanih žrtava uplatilo jednokratnu pomoć od 30.000 dinara. Tražili smo da bar bude sahranjen uz vojne počasti, jer je poginuo kao vojnik, ali nam je rečeno da je to samo privatna sahrana i ništa više. A, moj Slobodan je tog kobnog dana mogao da izbegne smrt da je pobegao kao što su to učinili mnogi drugi. Kada je počelo granatiranje Gračaca, on je bio kod kuće na sedmodnevnom odmoru, pošto su se vojnici na položaju na Velebitu smenjivali na po sedam dana. Međutim, on nije hteo da na cedilu ostavi svoje drugove i nije bilo te sile koja ga je mogla sprečiti da ne obuče uniformu i ne vrati se na položaj. Zar to nije primer vojničkog i herojskog ponašanja, zar takvim činom nije zaslužio da bude sahranjen uz vojne počasti - slede nova pitanje Nade Rađenović.
Da li zbog posledica dugogodišnjeg košmara ili zbog skrivene nade koja je tokom poslednjih 12 i po godina prerasla u naviku, sestra i braća Slobodana Radakovića gotovo sa nevericom su prihvatili činjenicu da je najzad stavljena tačka na dugogodišnju neizvesnost, koja je, kako kažu, previše dugo pritiskala njihove živote.
Autor:
N. Ćaćić
- Ne smem ni da pomislim šta smo sve preživeli za ovih 12 i po godina. Ni najvećem neprijatelju ne bih poželela takvu sudbinu. Nemoguće je rečima opisati koliko nas je različitih emocija vuklo svaka na svoju stranu. Zastrašujuće zvuči, ali sada sam negde u dubini duše možda i mirna jer znam gde mi je bratov grob i da mogu u taj grob da se zakunem - kroz suze priča Nada Rađenović, rođena sestra Slobodana Radakovića.
Ona je pre petnaestak dana bila u Zagrebu, gde je od tamošnjih vlasti dobila potvrdu da je na osnovu DNK analize 14. februara utvrđeno da se među 13 identifikovanih tela, ekshumiranih sa groblja u Žitniku kod Gračaca, nalaze i posmrtni ostaci njenog brata.
GROBLJE ILI STOČNA PIJACA
Prema rečima Nade Rađenović, 17. oktobra 2006. godine sa groblja u Žitniku ekshumirano je više 50 žrtava akcije „Oluja“. Prema zvaničnoj informaciji hrvatskih vlasti, svi poginuli u Gračacu tokom te akcije sahranjeni su na pravoslavnom groblju u Žitniku. Međutim, to demantuju preživeli meštani Žitnika, koji tvrde da na tom mestu nikada nije bilo groblje, pogotovu ne pravoslavno, već da je na tom prostoru nekada bila stočna pijaca.
- Ono što mi daje mir i što me u ovoj groznoj situaciji donekle čini srećnom je saznanje da ga nije bolelo, da nije bio uhapšen i mučen. Prema onome što su nam u Zagrebu rekli, Slobodan je poginuo 5. avgusta 1995. godine od artiljerijske granate, samo tri dana pošto je proslavio 34. rođendan. NJegovo telo nađeno je 8. avgusta i sahranjeno je na groblju u Žitniku. Navodno se ne radi o masovnoj grobnici, ali kakva je razlika između masovne grobnice i činjenice da su svi, koji su u „Oluji“ poginuli na prostoru Gračaca, sahranjeni jedno do drugog. Tu je sve humka do humke, pa šta je to nego jedna velika masovna grobnica... Zašto su krili istinu, zašto su krili postojanje tog groblja, zašto im je trebalo toliko godina da bi nam kazali istinu. Pa, moj mrtvi brat nije mogao biti opasan za Hrvatsku. Šta im je trebalo da nas 12 i po godina izlažu mukama i najvećoj psihičkoj torturi - ređala su se Nadina pitanje.
Ona je naglasila da posebnu zahvalnost odaje organizaciji „Veritas“ jer im je ona mnogo pomogla u traganju za istinom o sudbini brata Slobodana. Takođe je izrazila zahvalnost i mnogim udruženjima građana i pojedincima koji su ponudili svoju pomoć u prikupljanju sredstava za troškove sahrane.
- Besna sam jer ne znam odgovor na pitanje zbog čega je moj brat izgubio život, za koga se borio i za koju državu. NJega je mobilisala JNA, a država Srbija mu, pošto je dao svoj život, okreće leđa. Paradoksalno je to što je hrvatska vlada snosila troškove pogrebne opreme i transporta do granice, uprkos činjenici da će za njih Slobodan uvek biti neprijatelj. Za razliku od hrvatske, vlasti u Srbiji potpuno „peru ruke“ od svega, iako bi moj brat trebalo da se tretira kao heroj. Troškove sahrane i transporta od granice do Sremske Kamenice sami smo morali da snosimo. Osim organizacija i pojedinaca koji su se samoinicijativno javili da nam pomognu, u ovoj situaciji jedino je priteklo u pomoć Udruženje porodica nestalih, koje je svim porodicama identifikovanih žrtava uplatilo jednokratnu pomoć od 30.000 dinara. Tražili smo da bar bude sahranjen uz vojne počasti, jer je poginuo kao vojnik, ali nam je rečeno da je to samo privatna sahrana i ništa više. A, moj Slobodan je tog kobnog dana mogao da izbegne smrt da je pobegao kao što su to učinili mnogi drugi. Kada je počelo granatiranje Gračaca, on je bio kod kuće na sedmodnevnom odmoru, pošto su se vojnici na položaju na Velebitu smenjivali na po sedam dana. Međutim, on nije hteo da na cedilu ostavi svoje drugove i nije bilo te sile koja ga je mogla sprečiti da ne obuče uniformu i ne vrati se na položaj. Zar to nije primer vojničkog i herojskog ponašanja, zar takvim činom nije zaslužio da bude sahranjen uz vojne počasti - slede nova pitanje Nade Rađenović.
Da li zbog posledica dugogodišnjeg košmara ili zbog skrivene nade koja je tokom poslednjih 12 i po godina prerasla u naviku, sestra i braća Slobodana Radakovića gotovo sa nevericom su prihvatili činjenicu da je najzad stavljena tačka na dugogodišnju neizvesnost, koja je, kako kažu, previše dugo pritiskala njihove živote.
Autor:
N. Ćaćić
Preuzeto sa sajta glas-javnosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari