Šta nosi noć

Srbija se vratila u ona nedavna vremena kada niko nije znao šta nosi noć, a šta nosi novi dan. Ovaj tekst tako odlazi u redakciju nekoliko sati pre nego što će Narodna skupštine Srbije staviti na dnevni red još jednu u nizu antievropskih rezolucija i kada na severu Kosova puzajući rat još označavaju samo sporadični snajperski hici i ručne bombe. No, već po podne, možda ćemo ugledati neku novu skupštinsku većinu Koštunice, radikala i socijalista kako potpuno uzima u ruke "odbranu" Srbije od Evrope, dok nam naredna noć može poslati i neke nove razbuktale signale mogućeg rata na Ibru. A loših signala, u stvari, već ima na pretek, čak i tamo gde se pokušava održati privid normalnosti.

Evo, u ponedeljak je Vlada Srbije okupila u Beogradu Savet stranih investitora i Američku privrednu komoru u Srbiji - da njihove članove obavesti da će "obezbediti makroekonomsku stabilnost, bezbednost imovine, dinamičnost i konkretno rešavanje prepreka u ulaganju". Potpredsednik Vlade Božidar Đelić tim rečima još je dodao tvrdnju da će rebalans ovogodišnjeg budžeta biti izveden bez povećanja poreza i bez povećanja javne potrošnje, a uz sve to je ustvrdio da oko tih ekonomskih opredeljenja u Vladi postoji jedinstvo i odlučnost. Istog tog dana Institut za ekonomska istraživanja (IZIT) saopštio je da su na početku ove godine "registrovani samo negativni tokovi kod svih ekonomskih indikatora". Uzgred, premijer Koštunica na ovaj sastanak s onima koji su u Srbiju poslednjih osam godina investirali oko 15 milijardi dolara, nije poslao nijednog svog ministra - valjda su bili zauzeti usaglašavanjem stavova s Dačićem i Nikolićem - o tome kako da se krivica za slom postojeće vlade i alibi za formiranje neke nove, "patriotske vlade", pronađu u navodnom proevropskom licemerju Tadićevih kosovskih zaricanja.

No, ako se borba za punu kontrolu vlasti može voditi od danas do sutra, tako se ne može voditi borba za ekonomsku stabilnost i za privredni prosperitet Srbije. Surova inflatorna kazaljka uvek nepogrešivo pokaže koliko je stvarno sati - a ona se ove godine već u prva dva meseca opasno zahuktala. Posle februara već smo čvrsto na tempu dvocifrene ovogodišnje inflacije (11 odsto), a sve opominje da će se prilike pogoršavati iz dana u dan, pošto gotovo kontinuirano rastu cene goriva, struje i pšenice. Bez obzira što guverner Radovan Jelašić stalno podiže osnovnu kamatnu stopu (sada je već 11,5 odsto), preti još jačim monetarnim restrikcijama, gasi flotirajuću devalvaciju dinara (minus 5,1 odsto od nove godine) iz deviznih rezervi i malo malo emituje podatke o navodno visokom nivou deviznih rezervi od 14,4 milijardi dolara - niko više ne veruje da se naglo pogoršavanje ekonomskih prilika u Srbiji može lako zaustaviti.

Jednu od čuvenih mantri o privrednoj stabilnosti Srbije, onu o visokim državnim deviznim rezervama, veoma jednostavno je razgolitio Stojan Stamenković iz Ekonomskog instituta u Beogradu, u protekli utorak, kada je objasnio da od ukupnih deviznih rezervi Srbije od 14,4 milijardi dolara - čak 10,6 milijardi dolara čine potraživanja banaka, oko dve milijarde dolara čini depozit države, a da "čiste" rezerve NBS iznose tek oko milijardu i po dolara. Ne usuđujem se da čitaocima "pojasnim" ove brojke i kako bi one u narednim mesecima, ako se nastavi s "politikom kolektivnog ludila", mogle naglo početi da se menjaju, ako posle ambasada počnu da gore i "strane banke" (a neke su već gorele na "mirnim dostojanstvenim protestima" 21. februara).

Stamenković je nemilosrdniji - pa je naveo i podatak da je trend opadanja priliva stranog kapitala zapravo već eskalirao prošle godine (portfolio investicije u Srbiji su u drugom polugođu 2006. godine preplovljene), pa se ove godine, uz dalje raspirivanje političkih rizika, može očekivati "milijardu dolara manji suficit u kapitalnom bilansu od deficita u tekućem bilansu" - odnosno, već ove godine državu može snaći finansijska kriza. Poznati analitičar je ove cifre naveo u kontekstu upozorenja političarima da povedu računa o ekonomskim posledicama sučeljavanja svojih koncepcija.

Po mom mišljenju, na političkom terenu stvari su već otišle predaleko i nije realno očekivati da će se politička kriza stišati zbog straha od ekonomske katastrofe. Pogotovo u Srbiji, gde postoji užasan nehaj elita prema sudbini običnih ljudi. Pri svemu tome, samo je prividan paradoks što se kriza naglo uvećava posle tesne pobede proevropskih snaga na predsedničkim izborima. Što su snage više izjednačene, borba za prevlast postaje žešća i tada padaju svi ideološki i moralni obziri koji su dotle prikrivali suštinske razlike u osnovnim strateškim usmerenjima - to je stari obrazac političke tehnike. Zbog toga se više i ne postavlja pitanje da li je u Srbiji normalna politička konkurencija prerasla u politički rat, jer taj rat je odavno u toku, već se samo postavlja pitanje ko će prvi proglasiti pobedu i ućutkati poražene. Premijer dr Vojislav Koštunica već pokušava da proturi takav pobednički proglas tezom da je oko Kosova već postignuto "nacionalno jedinstvo". Jer, nacionalno jedinstvo se zapravo ne može utvrditi nijednim demokratskim putem - ono se proglašava.