Vesti » Dnevnik 09.03.2008
Nije Toma opasan na 500 metara pod zemljom, već dva!
Dnevnik nedelja, 9. mart 2008.
Govoreći o svom gradskom statusu bard priznaje da od publike pošteno ne može da pročačka nos na semaforu, iako svi to rade, a ukoliko se Trgom slobode kreće iole sporije golubovi počinju da sleću na njega
„Vi niste kao ovi u Čačku, tamo su u prvom redu nosili zaštitne korpe za lice koliko nas vole, a ovo mi više liči na zasedanje AVNOJ-a.“ Ovako je poznati novosadski umetnik Đorđe Balađević preksinoć otvorio koncert u inđijskom Kulturnom centru, koji je za svoje prijatelje i poslovne saradnike organizovao magazin za nekretnine „eM na kvadrat“, čiji sestrinski list „m2 foto nekretnine“ jedini u Srbiji oglašava objekte fotografijama. Glavni i odgovorni urednik lista, naš prijatelj i kolega Dario Aćimović, rekao nam je pred početak skoro tročasovnog koncerta da su Inđiju odabrali iz istog razloga iz kog i strani investitori: na pola je puta između dva najveća srpska grada i kanda još važnije, a tu organizacija ovakvih i sličnih događaja teče savršeno.
Na sceni klavir, razglas, pijanista Aleksandar Dujin i Đole, u publici neki doteran svet, u prvom redu ministar čak, onih finansija, Mirko Cvetković. Najavljujući svoju knjigu „Kalendar mog detinjstva“, tempirajući poznate koncertne monologe baš za tu rolu, Balašević je pomenuo da kada je on bio mali i „oni“ su bili mali, što će reći da kada je imao tri godine Toma Nikolić je imao četiri i bio sasvim bezopasan. „Video sam ga pred izbore na 500 metara ispod zemlje u Boru, ta ljudi, on je opasan na dva metra, a ne 500“. Pride, baba ga je učila da se čuva ljudi koje osmeh poružni, nekako se pored Tome, s „foto-šop“ osmehom na bilbordima, tu našao prozvanim i premijer. Tada je, na kratko, prekinuo da se šegači s vlašću, jer „stiče nove neprijatelje, a da stare nije ni potrošio“.
Prvo „Fina, lagana stvar“, zatim „Neki novi klinci“ sve do „Portreta života mog“, i do kasno u noć trajao je nastup koji su više obeležili Đoletovi duhoviti pasaži negoli pesme, koje je publika više nego spremno dočekala. Zašto je odlučio da napiše knjigu? Đole veli da, pošto će sigurno dobiti neku ulicu u Novom Sadu kada umre, ne bi želeo da to bude neko neugledno sokače, već neki jači toponim. Za tu potrebu je već ošacovao ulice u delu grada kom živi, posebno one sa imenima podložnim promenama, kako je to u Srbiji običaj. Govoreći o svom gradskom statusu bard priznaje da od publike pošteno ne može da pročačka nos na semaforu, iako svi to rade, a ukoliko se Trgom slobode kreće iole sporije golubovi počinju da sleću na njega.
Duet je zvučao krajnje ubedljivo, iako se radi o muzički najskupljoj srpskoj reči – tezgi! Balašević je standardno dugo zabavljao publiku, doduše malo ponavljajući fazone s ranijih koncerata, ali publici to nikako nije smetalo, već su ih rado simultano prepričavali. Nekom zrvcnu mobilni u nevreme, a Đole spremno odgovara „ako je Olja kažite da ću kupiti one kifle...“.
Iako je obećao da će publiku „pustiti kući“ na vreme, kako bi stigli na omiljenu seriju, Balašević, na radost okupljenih, to obećanje nije održao.
Igor Mihaljević
Poslato 08.03.2008
„Vi niste kao ovi u Čačku, tamo su u prvom redu nosili zaštitne korpe za lice koliko nas vole, a ovo mi više liči na zasedanje AVNOJ-a.“ Ovako je poznati novosadski umetnik Đorđe Balađević preksinoć otvorio koncert u inđijskom Kulturnom centru, koji je za svoje prijatelje i poslovne saradnike organizovao magazin za nekretnine „eM na kvadrat“, čiji sestrinski list „m2 foto nekretnine“ jedini u Srbiji oglašava objekte fotografijama. Glavni i odgovorni urednik lista, naš prijatelj i kolega Dario Aćimović, rekao nam je pred početak skoro tročasovnog koncerta da su Inđiju odabrali iz istog razloga iz kog i strani investitori: na pola je puta između dva najveća srpska grada i kanda još važnije, a tu organizacija ovakvih i sličnih događaja teče savršeno.
Na sceni klavir, razglas, pijanista Aleksandar Dujin i Đole, u publici neki doteran svet, u prvom redu ministar čak, onih finansija, Mirko Cvetković. Najavljujući svoju knjigu „Kalendar mog detinjstva“, tempirajući poznate koncertne monologe baš za tu rolu, Balašević je pomenuo da kada je on bio mali i „oni“ su bili mali, što će reći da kada je imao tri godine Toma Nikolić je imao četiri i bio sasvim bezopasan. „Video sam ga pred izbore na 500 metara ispod zemlje u Boru, ta ljudi, on je opasan na dva metra, a ne 500“. Pride, baba ga je učila da se čuva ljudi koje osmeh poružni, nekako se pored Tome, s „foto-šop“ osmehom na bilbordima, tu našao prozvanim i premijer. Tada je, na kratko, prekinuo da se šegači s vlašću, jer „stiče nove neprijatelje, a da stare nije ni potrošio“.
Prvo „Fina, lagana stvar“, zatim „Neki novi klinci“ sve do „Portreta života mog“, i do kasno u noć trajao je nastup koji su više obeležili Đoletovi duhoviti pasaži negoli pesme, koje je publika više nego spremno dočekala. Zašto je odlučio da napiše knjigu? Đole veli da, pošto će sigurno dobiti neku ulicu u Novom Sadu kada umre, ne bi želeo da to bude neko neugledno sokače, već neki jači toponim. Za tu potrebu je već ošacovao ulice u delu grada kom živi, posebno one sa imenima podložnim promenama, kako je to u Srbiji običaj. Govoreći o svom gradskom statusu bard priznaje da od publike pošteno ne može da pročačka nos na semaforu, iako svi to rade, a ukoliko se Trgom slobode kreće iole sporije golubovi počinju da sleću na njega.
Duet je zvučao krajnje ubedljivo, iako se radi o muzički najskupljoj srpskoj reči – tezgi! Balašević je standardno dugo zabavljao publiku, doduše malo ponavljajući fazone s ranijih koncerata, ali publici to nikako nije smetalo, već su ih rado simultano prepričavali. Nekom zrvcnu mobilni u nevreme, a Đole spremno odgovara „ako je Olja kažite da ću kupiti one kifle...“.
Iako je obećao da će publiku „pustiti kući“ na vreme, kako bi stigli na omiljenu seriju, Balašević, na radost okupljenih, to obećanje nije održao.
Igor Mihaljević
Poslato 08.03.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari