Četvrt veka od atentata na turskog ambasadora

Dok je „mercedes” stajao na semaforu, na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije u Beogradu, vozilu su pritrčala dvojica mladića sa pištoljima u rukama. Pokušali su da oružjem razbiju stakla, a zatim su pucali u čoveka na zadnjem sedištu i u vozača. Tako je pre četvrt veka, 9. marta 1983. godine oko 11 časova, smrtno ranjen turski ambasador Galip Balkar koji je podlegao povredama nekoliko dana kasnije, dok je njegov vozač Koja Nedžeti ranjen.

Napadači su se dali u bekstvo ali su građani, za današnje generacije teško shvatljivom hrabrošću i požrtvovanjem, pokušali da ih uhvate. Tom prilikom, od hitaca terorista, poginuo je student Željko Milivojević, penzionisani pukovnik Slobodan Brajević teško je ranjen dok je prolaznica Zorica Zolotić lakše povređena. Jedan policajac, koji se zatekao u svojoj privatnoj „ladi” pokušao je da kolima obori atentatora koji je bežao tadašnjim Bulevarom revolucije, dok je njegov kolega Željko Mićević, takođe van dužnosti, pucao i teško ranio jednog od begunaca na obodu Tašmajdanskog parka.

– Taj hitac omogućio je hapšenje jednog od napadača na licu mesta. Baš kod njega nalazili su se pasoši obojice atentatora. Odmah je raspisana potraga sa fotografijom begunca koji je istog dana uhapšen u Novom Sadu – seća se penzionisani policajac Slobodan F. Vujanović, u to vreme viši inspektor u Trećem odeljenju (ubistva) Gradskog SUP-a u Beogradu.

Atentatori su bili Harutioni Krikor Levonian i Rafi Aleksander El Bekian, libanski državljani i, što je važno za pozadinu ovog slučaja, poreklom – Jermeni. Motiv terorističkog napada, kako će se ispostaviti tokom policijske akcije „Madera”, bila je višedecenijska mržnja između Turaka i Jermena. Taj problem aktuelan je i danas, posebno kada se potegnu neka istorijska pitanja.

Njih dvojica su u Jugoslaviju doputovali 6. marta 1983. godine, vozom iz Budimpešte kojim su uspeli da prošvercuju oružje i municiju. Smestili su se u hotelu „Novi Sad” u Novom Sadu, odakle su svakodnevno dolazili u Beograd zbog pripreme atentata na ambasadora Turske.

– Nakon izvršenog osmatranja ambasade i dnevnog kretanja ambasadora vraćali su se u Novi Sad i u hotelskoj sobi raspravljali o uočenim saznanjima. Po njima, najbolje je bilo da sačekaju ambasadora kada sa vozilom i vozačem izlazi iz dvorišta ambasade, na uglu ulica generala Ždanova i Bulevara revolucije i, dok je vozilo zaustavljeno na semaforu, da mu priđu i pucaju. Dogovorili su se da štopuju vreme, da bi utvrdili koliko minuta je upaljeno crveno svetlo na semaforu. Plan su razrađivali do najsitnijeg detalja – seća se Vujanović.

Zaključili su da imaju dovoljno vremena da se rasporede blizu semafora jer je vozilu, prilikom izlaska iz dvorišta ambasade, trebalo dosta vremena da se iz male sporedne ulice uključi u Ulicu generala Ždanova.

– Osmatranjem su utvrdili da ambasador sedi na zadnjem sedištu „mercedesa”, sa desne strane, i da je sa njim u kolima još samo vozač. Odlučeno je da, kada se automobil zaustavi na semaforu, Levonian priđe vozilu sa zadnje desne strane, gde sedi ambasador i da ga likvidira pištoljem, a da Bekian priđe vozilu sa leve strane i ubije vozača. Tako su i postupili – kaže Vujanović.

Nakon što je Levoniana ranio policajac, Bekian je bežeći odbacio pištolj u kontejner u Tašmajdanskom parku. Uspeo je da se domogne međugradske autobuske stanice. Ušao je u autobus za Novi Sad, prošao je i kroz letimičnu policijsku kontrolu na izlazu iz Beograda. Policajci u tim trenucima još uvek nisu imali njegovu fotografiju, prve informacije su govorile da se traga za crnim mladićem tamnije puti, pa su mnogi pomislili da je u pitanju crnac. U Novom Sadu je lutao ulicama, očajan jer mu je pasoš ostao kod Levoniana. Bio je sumnjiv pozorniku koji je bio obavešten o atentatu. Prilikom legitimisanja pokušao je bekstvo, ali je savladan u sproveden u Beograd. Dvojica atentatora su u prvostepenom sudskompostupku osuđeni na smrt, kasnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora.

Milan Galović

[objavljeno: 09/03/2008.]