Vesti » Večernje novosti 10.03.2008
Uništavanje vrednosti
Večernje novosti ponedeljak, 10. mart 2008.
Ivan Medenica
POSLE nekoliko meseci provedenih na jednoj od najelitnijih internacionalnih stipendija, na Akademiji dvorca Solitud u Štutgartu, dr Ivan Medenica, teatrolog, kritičar i pomoćnik generalnog sekretara međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC) opet je u Beogradu, na Fakultetu dramskih umetnosti, gde radi kao docent. U međuvremenu, njemu je pripao vrlo visok i privilegovan zadatak, da napravi opšti etički kodeks pozorišne kritike. O tome šta takav kodeks znači za nas, kako iz te vizure izgleda naša kulturna, pozorišna, pa i javna scena, koliko je prisutan problem „sukoba interesa“..., dr Ivan Medenica govori za „Novosti“.
Da li etički kodeksi za kritičare već postoje u svetu i koliko su moralne norme zaista uticajne i prisutne u praksi?
- Svetska organizacija još nema etički kodeks, ali ga imaju pojedine nacionalne sekcije - američka, kanadska, pa i srpska. Ja sam dobio zadatak da, u skladu s tim, već postojećim aktima, sastavim predlog opšteg etičkog kodeksa pozorišne kritike o kome bi odlučivala generalna skupština IATC na kongresu u aprilu u Sofiji. Kao ni u drugim profesionalnim udruženjima, ni naš etički kodeks neće imati pravnu snagu: on je moralni zahtev koji se postavlja pred kritičare, a maksimalna sankcija za one koji ga se ne pridržavaju bi bilo isključenje iz udruženja... Za mene lično, vrlo značajan deo etičkog kodeksa jeste rešavanje „sukoba interesa“. Zato sam i rekao kolegama iz IATC - ako meni poverite taj zadatak, dobićete „špansku inkviziciju“.
Kako vidite taj problem „sukoba interesa“ koji je toliko prisutan, vidljiv, ali se o njemu javno ne polemiše?
- U mojoj profesiji sukob interesa se, pre svega, javlja kada je aktivno bavljenje kritikom povezano s aktivnim učešćem u pozorišnoj produkciji. Drugim rečima, to je slučaj kada neko redovno piše kritiku, a istovremeno aktivno „pravi“ teatar kao dramski pisac, reditelj ili upravnik. Argument da je problem izbegnut ako kritičar, u funkciji upravnika, ne piše o radu svog pozorišta jeste čist izgovor - njemu je svako drugo pozorište konkurencija, tako da tu teško može da se govori o objektivnosti. Ne želim, zaista, da zvučim kao inkvizitor, ali takvih i sličnih slučajeva je bilo i još uvek ih ima u našoj pozorišnoj kritici. Ipak, ako je za neku utehu, teatarska kritika ima etičke standarde u poređenju s književnom koja, kao autonomna profesija, gotovo da i ne postoji; svaki kritičar koji je ujedno urednik u izdavačkoj kući u ozbiljnom je sukobu interesa, a to je slučaj s većinom naših književnih kritičara.
U državi u kojoj je teže ostati anoniman nego postati javna ličnost preko noći se promovišu „značajni“ reditelji, glumci, autori..., iako iza njih apsolutno ne stoje ozbiljna dela. U kojoj meri mediji svojim marketinškim načinom izveštavanja o zbivanjima u kulturi, i nedostatkom kritičkog i objektivnog tretmana, falsifikuju našu kulturnu scenu?
- Falsifikuju je, i to u ogromnoj meri. Većina tabloida i nema rubriku „kultura“, a i drugi mediji se, u tom pogledu, sve više tabloidiziraju. Pa, pogledajte samo kako katastrofalan tretman kultura ima na RTS-u, koji bi bio dužan da ima i kulturno-edukativnu funkciju, ili na
B 92, koji bi trebalo da se obraća intelektulanoj eliti! Tako dolazimo do situacije o kojoj govorimo: totalnom falsifikovanju, promociji ljudi bez umetničke karijere u javne ličnosti. To je posebno izraženo u glumi koja kod nas, sa ovim užasnim TV serijima, sve više izlazi iz sfere umetnosti i kulture i zalazi u estradu. Ako se tome doda sumnjiva stručna i moralna kompetentnost nekih novinara koji u ozbiljnim medijima prate kulturu, kao i činjenica da imamo samo nekoliko urednika kulture s kredibilitetom, onda je jasno da je situacija loša.
Da li kritika ima bilo kakvog uticaja na zaustavljanje ovog trenda? Šta danas, zapravo, valorizuje našu kulturnu i pozorišnu scenu?
- Kritika ima manji uticaj nego ranije, ali to nije slučaj samo ovde, tako je u većini zemalja u tranziciji u kojima se tržišni principi uvode na primitivan način. Dakle, problem je mnogo više u kontekstu nego u samoj kritici: naprotiv, posle duže vremena pojavili su se mladi, kompetentni kritičari, a prošle godine su i Sterijino pozorje i Bitef organizovali ozbiljne međunarodne seminare za mlade pozorišne kritičare, što je bio značajan doprinos njihovoj edukaciji. Kritika će moći da povrati svoj uticaj tek onda kada se naša pozorišna scena jasno zakonski profiliše. Tek kada se pređe na angažman glumaca po ugovorima, moći će da počne diferencijacija: jedni će snimati serije i reklame, zarađivati veći novac, nastupati u tabloidima, dok će se drugi ozbiljno posvetiti umetnosti, raditi u teatru za manji, ali pristojan novac (to je od presudnog značaja), učestvovati na vodećim domaćim i stranim festivalima. Za ove druge, kao i za ceo taj novi pozorišni sistem, kritika će biti od nesumnjivog značaja. Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, u sredini s ovako temeljno uništenim kulturnim i svim drugim vrednostima, jedan od retkih objektivnih kriterijuma vrednovanja jeste rezultat postignut u svetu.
Ko danas čini našu kulturnu elitu?
- A, da li može neko lakše pitanje? (smeh) Ja sam uvek smatrao da je glavni problem ovog društva nedostatak elite, kako kulturne, tako i političke. Danas imate paradoks da je, usled prodora stranog i/ili privatnog kapitala, nivo usluga znantno podignut, da su nam medicinske sestre u privatnim klinikama i službenici u stranim bankama krajnje profesionalni, uljudni i civilizovani, dok je, što se više penjete na društvenoj lestvici, prostaštvo i divljaštvo sve prisutnije. U vrhovima političke elite kriju se najveći dripci naše „javne scene“... Što se kulturne elite tiče, ona u ovoj zemlji sebe nikada nije mogla ozbiljno da shvati - a možda nije imala ni na osnovu čega - ako nije bila uz vlast. Gotovo je groteskno gledati sve te umetnike koji dnevno menjaju partijske dresove ili nemušto čitaju političke govore. Pojam nezavisnog intelektualca ne samo da postaje tužno-posprdan, on sve manje ima uporišta u stvarnosti. Ipak, i pored tih opštih tokova, mi i dalje imamo kulturnu elitu, ali je ona sve manje deo javnog života. Samo u retkim situacijama izađe na svetlost dana: recimo, kao kad kustos Narodnog muzeja Ljubica Miljković napravi, s kolegom iz Zagreba, izložbu „Sto vrhunskih djela hrvatskih umetnika iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu 1850-1950“, koja je politički i kulturni događaj prošle godine na eks-JU prostorima.
STICANJE NEPRIJATELJA
Poznati ste kao vrlo strog i radikalan kritičar, koji je godinama ozbiljno radio na „sticanju neprijatelja“. Hoćete li se, i gde, uskoro vratititi kritici?
- Neprijatelji mi nisu ni najmanji problem; naprotiv, zbog njih bih se odmah vratio (smeh). Dilema mi je to što sada živim na relaciji Beograd - inostranstvo, pa ne mogu sve da pratim, a i to što trenutno mnogo pišem za strane časopise. Takođe, sve me više interesuje da se oprobavam u književnoj i likovnoj kritici. Dakle, dilema je: odgovornost prema srpskom teatru ili odgovornost prema samome sebi.
POZORIŠNI PENTAGON
Nekoliko meseci proveli ste na stipendiji u Nemačkoj, a imali smo prilike da čitamo vaše kritike o produkciji koju ste tamo videli. Kako vam sa te distance deluje naš teatar?
- Sve i da ne dolazim iz „Pentagona svetskog pozorišta“, Nemačke, nego nekog drugog inostranstva, poređenje s našim teatrom ne bi bilo korektno. Iako me raduje pojava nekih mladih darovitih umetnika, u prvom redu reditelja koji su nam godinama najviše nedostajali, ne verujem da će se ikakav suštinski pomak desiti dok se ne ostvare one sistemske promene o kojima smo govorili. Osnovni preduslov jeste angažman glumaca po ugovoru i intelektualno i umetnički kompetentne pozorišne uprave s visokim ovlašćenjima.
POSLE nekoliko meseci provedenih na jednoj od najelitnijih internacionalnih stipendija, na Akademiji dvorca Solitud u Štutgartu, dr Ivan Medenica, teatrolog, kritičar i pomoćnik generalnog sekretara međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC) opet je u Beogradu, na Fakultetu dramskih umetnosti, gde radi kao docent. U međuvremenu, njemu je pripao vrlo visok i privilegovan zadatak, da napravi opšti etički kodeks pozorišne kritike. O tome šta takav kodeks znači za nas, kako iz te vizure izgleda naša kulturna, pozorišna, pa i javna scena, koliko je prisutan problem „sukoba interesa“..., dr Ivan Medenica govori za „Novosti“.
Da li etički kodeksi za kritičare već postoje u svetu i koliko su moralne norme zaista uticajne i prisutne u praksi?
- Svetska organizacija još nema etički kodeks, ali ga imaju pojedine nacionalne sekcije - američka, kanadska, pa i srpska. Ja sam dobio zadatak da, u skladu s tim, već postojećim aktima, sastavim predlog opšteg etičkog kodeksa pozorišne kritike o kome bi odlučivala generalna skupština IATC na kongresu u aprilu u Sofiji. Kao ni u drugim profesionalnim udruženjima, ni naš etički kodeks neće imati pravnu snagu: on je moralni zahtev koji se postavlja pred kritičare, a maksimalna sankcija za one koji ga se ne pridržavaju bi bilo isključenje iz udruženja... Za mene lično, vrlo značajan deo etičkog kodeksa jeste rešavanje „sukoba interesa“. Zato sam i rekao kolegama iz IATC - ako meni poverite taj zadatak, dobićete „špansku inkviziciju“.
Kako vidite taj problem „sukoba interesa“ koji je toliko prisutan, vidljiv, ali se o njemu javno ne polemiše?
- U mojoj profesiji sukob interesa se, pre svega, javlja kada je aktivno bavljenje kritikom povezano s aktivnim učešćem u pozorišnoj produkciji. Drugim rečima, to je slučaj kada neko redovno piše kritiku, a istovremeno aktivno „pravi“ teatar kao dramski pisac, reditelj ili upravnik. Argument da je problem izbegnut ako kritičar, u funkciji upravnika, ne piše o radu svog pozorišta jeste čist izgovor - njemu je svako drugo pozorište konkurencija, tako da tu teško može da se govori o objektivnosti. Ne želim, zaista, da zvučim kao inkvizitor, ali takvih i sličnih slučajeva je bilo i još uvek ih ima u našoj pozorišnoj kritici. Ipak, ako je za neku utehu, teatarska kritika ima etičke standarde u poređenju s književnom koja, kao autonomna profesija, gotovo da i ne postoji; svaki kritičar koji je ujedno urednik u izdavačkoj kući u ozbiljnom je sukobu interesa, a to je slučaj s većinom naših književnih kritičara.
U državi u kojoj je teže ostati anoniman nego postati javna ličnost preko noći se promovišu „značajni“ reditelji, glumci, autori..., iako iza njih apsolutno ne stoje ozbiljna dela. U kojoj meri mediji svojim marketinškim načinom izveštavanja o zbivanjima u kulturi, i nedostatkom kritičkog i objektivnog tretmana, falsifikuju našu kulturnu scenu?
- Falsifikuju je, i to u ogromnoj meri. Većina tabloida i nema rubriku „kultura“, a i drugi mediji se, u tom pogledu, sve više tabloidiziraju. Pa, pogledajte samo kako katastrofalan tretman kultura ima na RTS-u, koji bi bio dužan da ima i kulturno-edukativnu funkciju, ili na
B 92, koji bi trebalo da se obraća intelektulanoj eliti! Tako dolazimo do situacije o kojoj govorimo: totalnom falsifikovanju, promociji ljudi bez umetničke karijere u javne ličnosti. To je posebno izraženo u glumi koja kod nas, sa ovim užasnim TV serijima, sve više izlazi iz sfere umetnosti i kulture i zalazi u estradu. Ako se tome doda sumnjiva stručna i moralna kompetentnost nekih novinara koji u ozbiljnim medijima prate kulturu, kao i činjenica da imamo samo nekoliko urednika kulture s kredibilitetom, onda je jasno da je situacija loša.
Da li kritika ima bilo kakvog uticaja na zaustavljanje ovog trenda? Šta danas, zapravo, valorizuje našu kulturnu i pozorišnu scenu?
- Kritika ima manji uticaj nego ranije, ali to nije slučaj samo ovde, tako je u većini zemalja u tranziciji u kojima se tržišni principi uvode na primitivan način. Dakle, problem je mnogo više u kontekstu nego u samoj kritici: naprotiv, posle duže vremena pojavili su se mladi, kompetentni kritičari, a prošle godine su i Sterijino pozorje i Bitef organizovali ozbiljne međunarodne seminare za mlade pozorišne kritičare, što je bio značajan doprinos njihovoj edukaciji. Kritika će moći da povrati svoj uticaj tek onda kada se naša pozorišna scena jasno zakonski profiliše. Tek kada se pređe na angažman glumaca po ugovorima, moći će da počne diferencijacija: jedni će snimati serije i reklame, zarađivati veći novac, nastupati u tabloidima, dok će se drugi ozbiljno posvetiti umetnosti, raditi u teatru za manji, ali pristojan novac (to je od presudnog značaja), učestvovati na vodećim domaćim i stranim festivalima. Za ove druge, kao i za ceo taj novi pozorišni sistem, kritika će biti od nesumnjivog značaja. Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, u sredini s ovako temeljno uništenim kulturnim i svim drugim vrednostima, jedan od retkih objektivnih kriterijuma vrednovanja jeste rezultat postignut u svetu.
Ko danas čini našu kulturnu elitu?
- A, da li može neko lakše pitanje? (smeh) Ja sam uvek smatrao da je glavni problem ovog društva nedostatak elite, kako kulturne, tako i političke. Danas imate paradoks da je, usled prodora stranog i/ili privatnog kapitala, nivo usluga znantno podignut, da su nam medicinske sestre u privatnim klinikama i službenici u stranim bankama krajnje profesionalni, uljudni i civilizovani, dok je, što se više penjete na društvenoj lestvici, prostaštvo i divljaštvo sve prisutnije. U vrhovima političke elite kriju se najveći dripci naše „javne scene“... Što se kulturne elite tiče, ona u ovoj zemlji sebe nikada nije mogla ozbiljno da shvati - a možda nije imala ni na osnovu čega - ako nije bila uz vlast. Gotovo je groteskno gledati sve te umetnike koji dnevno menjaju partijske dresove ili nemušto čitaju političke govore. Pojam nezavisnog intelektualca ne samo da postaje tužno-posprdan, on sve manje ima uporišta u stvarnosti. Ipak, i pored tih opštih tokova, mi i dalje imamo kulturnu elitu, ali je ona sve manje deo javnog života. Samo u retkim situacijama izađe na svetlost dana: recimo, kao kad kustos Narodnog muzeja Ljubica Miljković napravi, s kolegom iz Zagreba, izložbu „Sto vrhunskih djela hrvatskih umetnika iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu 1850-1950“, koja je politički i kulturni događaj prošle godine na eks-JU prostorima.
STICANJE NEPRIJATELJA
Poznati ste kao vrlo strog i radikalan kritičar, koji je godinama ozbiljno radio na „sticanju neprijatelja“. Hoćete li se, i gde, uskoro vratititi kritici?
- Neprijatelji mi nisu ni najmanji problem; naprotiv, zbog njih bih se odmah vratio (smeh). Dilema mi je to što sada živim na relaciji Beograd - inostranstvo, pa ne mogu sve da pratim, a i to što trenutno mnogo pišem za strane časopise. Takođe, sve me više interesuje da se oprobavam u književnoj i likovnoj kritici. Dakle, dilema je: odgovornost prema srpskom teatru ili odgovornost prema samome sebi.
POZORIŠNI PENTAGON
Nekoliko meseci proveli ste na stipendiji u Nemačkoj, a imali smo prilike da čitamo vaše kritike o produkciji koju ste tamo videli. Kako vam sa te distance deluje naš teatar?
- Sve i da ne dolazim iz „Pentagona svetskog pozorišta“, Nemačke, nego nekog drugog inostranstva, poređenje s našim teatrom ne bi bilo korektno. Iako me raduje pojava nekih mladih darovitih umetnika, u prvom redu reditelja koji su nam godinama najviše nedostajali, ne verujem da će se ikakav suštinski pomak desiti dok se ne ostvare one sistemske promene o kojima smo govorili. Osnovni preduslov jeste angažman glumaca po ugovoru i intelektualno i umetnički kompetentne pozorišne uprave s visokim ovlašćenjima.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari