Pet godina od atentata na Zorana Đinđića

Sutra se navršava pet godina od kada je ubijen Zoran Đinđić, premijer Srbije. Đinđić je pogođen snajperskim metkom u srce 12. marta 2003. godine u 12.25 časova, na parkingu ispred službenog ulaza u zgradu Vlade Srbije. Njegov telohranitelj Milan Veruović teško je ranjen. Sud je utvrdio da je Đinđića ubio takozvani zemunski klan, nekada najmoćnija kriminalna grupa. Proces pod službenom oznakom KP 5/03 trenutno je u Vrhovnom sudu Srbije. Očekuje se da uskoro bude zakazana sednica najviše sudske instance, na kojoj će se u žalbenom postupku raspravljati o slučaju „Đinđić”.

Prvostepeni sud je utvrdio da je glavni motiv za ubistvo premijera prve reformske vlade bio strah vođa zemunskog kriminalnog klana, Milorada Ulemeka i pokojnog Dušana Spasojevića, da će biti uhapšeni zbog političkih ubistava počinjenih u vreme bivšeg režima (ubistvo Ivana Stambolića, pokušaji atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi), i da će izgubiti pozicije u policiji, sudovima i tužilaštvu.

Iz dokaza izvedenih tokom tri i po godine trajanja suđenja, sud je utvrdio da je Spasojević planirao ubistva drugih visokih državnih predstavnika, sa ciljem da se vlast u Srbiji zaplaši snagom ove kriminalne grupe, da se deluje protiv bezbednosti zemlje uticajem na vladu i tako iznude personalna rešenja u njoj. Cilj je bio da se zadrži uticaj na državne institucije, da grupa nastavi da se nesmetano bavi organizovanim kriminalom.

Posle tri bezuspešna pokušaja, početkom marta 2003. godine, optuženi Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem, našli su pogodnu lokaciju za izvršenje atentata na predsednika vlade u Ulici admirala Geprata broj 14. Oni su 10. i 11. marta dolazili u kancelariju 55 u toj zgradi, noseći snajper i čekajući nailazak premijera. Dovozio ih je Vladimir Milisavljević, a parking mesto obezbeđivao je Milan Jurišić. Informacije o kretanju premijera prikupljao je Branislav Bezarević.

Dvanaestog marta premijer dolazi u vladu službenim automobilom be-em-ve, u pratnji ličnog obezbeđenja. Milan Veruović mu predaje štake i on kreće prema vratima. Đinđić stoji na najvišem stepeniku, naslonjen na levo krilo vrata. Tada Jovanović sa prozora kancelarije 55, odakle je premijera video kao na dlanu, iz snajperske puške „hekler und koh G-3” ispaljuje dva metka. Jednim pogađa Đinđića u desni deo grudnog koša, a drugim ranjava Veruovića u donji deo leđa.

Istog dana, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje i počela je akcija „Sablja” tokom koje je uhapšeno više od 11.000 ljudi, a među njima i većina članova „zemunskog klana”. U Meljaku, kod Beograda, ubijeni su Dušan Spasojević i Mile Luković. Policiji je u to vreme ostao nedostupan Milorad Ulemek, koji se predao u maju naredne godine. Nikada nije utvrđeno gde se krio više od godinu dana, dok su srpska policija i Interpol tragali za njim.

U decembru 2003. godine počelo je suđenje koje je odmah u medijima nazvano „proces veka”. Suđenje je trajalo tri i po godine, a obeležili su ga mnogobrojni obrti i prekidi – iznenadna predaja Ulemeka, hapšenje istaknutijih članova grupe Dejana Milenkovića i Aleksandra Simovića, hapšenje i smrt tužioca Milana Radovanovića, koji je podigao optužnicu, ubistvo svedoka saradnika Zorana Vukojevića i povlačenje glavnog sudije Marka Kljajevića, čiji je rođeni brat uhapšen zbog privrednog kriminala. U „procesu veka” i dalje su u bekstvu Miloš Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić i Milan Jurišić, kojima su u odsustvu izrečene zatvorske kazne.

Zoran Đinđić bio je na čelu prve republičke vlade koja je izabrana posle petooktobarskih promena u Srbiji 2000. godine, kada je pokrenut proces ekonomskih i društvenih reformi i uključivanja Srbije u evropske integracije, posle desetogodišnje međunarodne izolacije.

„Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona i reformi time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za svoje zločine tako što će ukloniti jednog ili dva državna funkcionera”, izjavio je premijer Đinđić, posle neuspelog pokušaja atentata 21. februara 2003. godine kod Beogradske arene.

-----------------------------------------------------------

Presuda

Zbog ubistva premijera na po 40 godina zatvora osuđeni su Milorad Ulemek Legija, pukovnik MUP-a Srbije i bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, kao i Zvezdan Jovanović, nekadašnji zamenik komandanta te jedinice.

Istom presudom članovi „zemunskog klana” Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić osuđeni su na po 35 godina, dok su Milošu Simoviću, Dušanu Krsmanoviću i Milanu Jurišiću izrečene kazne od po 30 godina.

Na jedinstvene zatvorske kazne od 30 godina zatvora osuđeni su nekadašnji pripadnik JSO Željko Tojaga i Branislav Bezarević, bivši radnik Bezbednosno-informativne agencije. Saši Pejakoviću, bivšem policajcu, sudsko veće izreklo je maksimalnu kaznu za pomaganje posle izvršenog krivičnog dela od osam godina zatvora.

Dorotea Čarnić

[objavljeno: 11/03/2008]