Pesničko blago u sedam knjiga

Izabrana dela Jovana Dučića, sakupljena u sedam knjiga, pojaviće se tokom narednih sedam nedelja na kioscima širom Srbije, u izdanju „Blic Pressa“, „Oktoiha“, „Štampara Makarija“ i „Jumedijamonta“. Prvo će biti objavljena verovatno najpoznatija Dučićeva knjiga „Blago cara Radovana“ i ona će se u prodaji naći već sutra (13. marta), a ostalih šest naslova biće objavljeno tokom narednih šest nedelja (svakog četvrtka po jedan).

Jovan Dučić (rođen 1872. u Trebinju, umro 1943. u Geriju, Indijana, SAD) svrstava se u najznačajnije srpske književnike prve polovine dvadesetog veka, iako je tokom života, a i kasnije, često bio osporavan. Radio je kao učitelj u Bosni i Hercegovini, a s Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem osnovao je mostarski književni list „Zora“. Nakon studija prava u Ženevi i Parizu, zaposlio se u diplomatskoj službi Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije (radio je kao ataše, sekretar poslanstva, konzul, otpravnik poslova i ambasador). Početkom Drugog svetskog rata emigrirao je u SAD, gde je i umro.

Dučić svoj pesnički put počinje od tradicije, ali ubrzo prihvata poetski kredo francuskih larpurlartista. U mnoštvu pesama varira teme bola, osame, ljubavi i smrti. Po njegovom mišljenju, liričar može „postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti“.

Dučić je uneo sasvim nove motive u našu poeziju, preuzevši ih iz zapadne lirike, koje je prilagodio našoj pesničkoj tradiciji devetnaestog veka (jedan od uzora bio mu je Vojislav Ilić). Taj stil je razvio za vreme studija na Zapadu, a njegova pojava na našoj pesničkoj sceni dočekana je kao veliko osveženje. Jedna od glavnih karakteristika njegovog stila je otklon od bilo kakve vulgarnosti osećanja i izraza. Tako su i erotski motivi u njegovom stvaralaštvu sasvim prigušeni i mogu se tek naslutiti. Inače, iz njegovog privatnog života poznata je romansa iz ranih učiteljskih dana, kada se zaljubio u učenicu bijeljinske Trgovačke škole Magdalenu Nikolić, s kojom se tajno verio 5. novembra 1893, ali je njihova veza ipak nakon nekoliko godina prekinuta.

Dučić je još za života imao široku publiku. U svoje vreme on je važio za nenadmašnog uzora pesnika, ali nakon smrti nailazi praktično na ignorisanje oficijelne kritike. Kasnije se za njega obnavlja interesovanje, njegove pesme ponovo osvajaju značajno mesto u antologijama, a Dučićevo mesto u našoj književnosti se sagledava objektivnije. Prvu knjigu „Pjesme“ izdao je u Mostaru, zatim u Beogradu „Pesme u prozi“ i nekoliko izdanja „Pesama“. Objavio je putopise „Pismo iz Ženeve“, „Pismo s Alpa“, „Pismo iz Španije“, „Gradovi i himere“... Najveću popularnost imao je ipak s knjigom proze „Blago cara Radovana“, koja se od sutra, kao prva od sedam knjiga, može kupiti na kioscima po ceni od 350 dinara.

Svakog četvrtka nova knjiga

Zajedno s „Blagom cara Radovana“ u istoj knjizi će biti objavljena i „Jutra sa Leutara“; slede i ostale knjige: „Gradovi i himere“, „Pesme“, „Grof Sava Vladislavić“, „Staza pored puta“, „Moji Saputnici“ i „Verujem u Boga i u Srpstvo“.

Danas promocija

Promocija izabranih dela Jovana Dučića biće održana danas (13) u klubu „Opium“ (Rajićeva 12). Govoriće Raško Kovačević, urednik kulture u „Blicu“, i Irena Babić iz izdavačke kuće „Štampar Makarije“, a stihove će kazivati glumica Rada Đuričin. Predviđen je i koktel.

Ljubomir Simović: Dučić kao znak

Jovan Dučić celinom svog dela dokazuje da poezija mora da bude i iznad svega, i u svemu. Da putevi poezije vode u gornje i donje svetove, i da se njeni ciljevi, i njene radionice, nalaze i u gornjim i u donjim gradovima.

Tokom života prolazio je kroz različite pesničke faze. Prevalio je dug put. Od pesama koje su ispevali njegova taština i njegov snobizam, preko soneta ispunjenih bleskom Dušanovog dvora, i pesama potamnelih od požara i mrakova istorije, dospeo je do one pustinjačke samoće u kojoj se otkriva Bog. Dospeo je i dalje; do neposrednog suočenja sa besmislom i ništavilom. Prevaljujući taj put, Dučić se oslobodio svega onoga što je tokom godina ispunjavalo njegovu poeziju. Oslobađao se svega i svih, sve dok nije ostao potpuno sam. A ostavši sam, i oslobođen svega, poželeo je da se oslobodi i sebe. Posle svih onih salonskih drama i melodrama, posle svih onih vedrih baroknih komedija, sjaja dvorova i buke bitaka, pred nama je ostao jedan usamljenik, čija su se sva znanja sažela u saznanje efemernosti svega, i čije su se sve želje okončale u molitvi da nas više nikad ništa ne pozove i ne probudi iz ništavila u kojem ćemo nestati.

Sledeći svoje puteve, Dučić je stigao svuda gde pesnik treba da stigne. A kada je svuda, i u gornjim i u donjim svetovima, izvršio sve svoje zadatke i dužnosti, i kad je osetio da se njegov život privodi kraju, poželeo je da njegovi zemni ostaci budu vraćeni u njegov hercegovački zavičaj. Da li je Dučić želeo da se ovde vrati zato da bi, posle svega što je video i doživeo, najzad počinuo u miru?

Negde uoči povratka Dučićevog praha u rodno Trebinje, a ubrzo po završetku ratova koji su u poslednjoj deceniji prošlog veka opet prohujali ovom nesrećnom zemljom, u jednoj prilici sa zebnjom sam se pitao: „Mogu li mrtvi naći mir u zemlji u kojoj živi ne mogu da nađu svoju budućnost?“

Odgovor na ovo pitanje našao sam onda kada sam shvatio da se Dučić ovde nije vratio zato da nađe mir, nego da bude znak.

(Iz knjiga „Obećana zemlja“ i „Duplo dno“)