Đinđićev put

Obeležavanje pete godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, kao i proteklih godina, još jednom je podsetilo da duboko podeljena Srbija na različite načine pristupa i jednoj od najznačajnijih ličnosti svoje novije istorije, ali i samom zločinu. Prijatelji, bliži i dalji saradnici i politički partneri pokojnog predsednika vlade našli su se na različitim, ponekad oštro suprotstavljenim stranama. Svako mu odaje poštu na svoj način, u drugo vreme i na drugom mestu, kako bi pokazao da je on nešto posebno i da je njegov odnos prema Đinđiću nespojiv s osećanjima i stavovima drugih. Gotovo se stiče utisak da postoji nadmetanje u tome ko je veći đinđićevac i ko ima više prava da se smatra nastavljačem njegovog dela. Istovremeno, nekadašnji politički protivnici ubijenog premijera i ove godine upadljivim ćutanjem daju do znanja da nemaju ni reč osude za bezuman i kukavički čin.

I oni koji svojataju Đinđića i oni kojima je laknulo kada mu je oduzet život polaze od svojih trenutnih računica. Suština spora oko prvog demokratskog premijera Srbije jeste u tome što su njegov život i delo presečeni na pola puta i što vodeće političke snage u Srbiji nakon njegovog nestanka nisu umele ili htele da nastave tim putem. Neki neodložni procesi su prekinuti, neki usporeni. Većina koja je postojala na početku njegovog jedinog mandata istopila se za kratko vreme. Očekivanja od Petog oktobra bila su prevelika, možda i nerealna. Kao realističan političar, Đinđić je znao da prelom nije moguć preko noći i da su, pored dobrih ideja, potrebni jednako dobri, sposobni i predani poslu ljudi koji će ih ostvarivati. U širokoj i šarolikoj koaliciji koja je bila neophodna za rušenje Miloševićevog režima bilo je i onih koji su - umesto odlučnog raskida s pogubnom ideologijom i politikom devedesetih - želeli samo da se ugrade u strukture vlasti i prigrabe plodove petooktobarske pobede.

Najveći protivnici dubokih društvenih promena bili su oni koji su imovinu i moć stekli tokom godina bezakonja. Vladavine zakona plašili su se kako ratni zločinci i novi bogataši, tako i mnogi u vojsci, policiji, pravosuđu, zdravstvu, novinarstvu... Svi koji nisu imali čistu savest i čiste ruke. Takvi su tokom proteklih pet godina nastojali da se što je moguće duže odlaže neizbežno suočavanje društva sa stvarnošću.

Zahvaljujući energiji, volji i viziji Zorana Đinđića, vreme ipak nije stalo 12. marta 2003. Senka tog datuma pritiskaće Srbiju još dugo. Zaklinjanja na vernost Đinđiću nemaju svrhe. Oni koji se pozivaju na njega do 11. maja imaju priliku da još jednom okupe proevropsku većinu za novi početak, u okolnostima drugačijim i od 2000. i od 2003.