Vesti » Dnevnik 13.03.2008
NARKOMANSKE IGRE - SCENARIO SKRIVANJA I RAZOTKRIVANJA 21
Dnevnik četvrtak, 13. mart 2008.
Pravi dileri ne uzimaju drogu
Piše: Zoran Milivojević
Doći do ilegalne droge nije jednostavno. To što neko ima novac i nameru da kupi drogu nije dovoljno. Kada bi neko ko je izvan narkomanske scene pokušao da kupi drogu i počeo da se raspituje u onim sredinama za koje se veruje da se u njima „valja” droga, najverovatnije ne bi uspeo ništa da uradi. Kupac može doći zaista na pravo mesto, ali od posla jednostavno nema ništa. Razlog je u tome što na narkomanskoj sceni vlada opšta paranoja usled emocionalne klime koju stvara uvek tekuća igra „lopova i žandara”, tako da svako novo lice budi sumnju. Glavno pravilo koje važi za kupoprodajne transakcije je da se droge prodaju jedino i isključivo ljudima koji su poznati ili koji su očigledno narkomani. Uloga Snabdevača je takva da on mora prodavati da bi zaradio, ali na takav način da pri tome ne bude raskrinkan i uhapšen.
U osnovi ne postoji jedan Snabdevač, već ceo lanac, hijerarhijski organizovan. Svaki Snabdevač može biti autonoman i raditi za sebe, ili ceo lanac može biti deo neke organizacije. Ova osoba je, po pravilu, kriminalac s logikom poslovnih ljudi. NJega interesuje kako će obrtati novac i izvlačiti profit, a to znači kako će za što kraće vreme prodati što veću količinu droge. Zbog toga se odriče dela profita i svoju robu prodaje na veliko. To znači da snabdeva nekoliko drugih ljudi koji onda organizuju svoju mrežu saradnika koju čine ulični prodavci droge na malo. Cena droge na ulici je takva da je u nju ugrađen profit koji izvlači svaki od ovih nivoa, od Glavnog Snabdevača do uličnih (pre)prodavaca.
Supkultura dilera droge je takva da svako od njih sarađuje samo s onim ljudima koje dobro poznaje i u koje ima poverenje. Potpuna konspiracija i diskrecija su imperativ, tako da u ovom lancu svako zna samo ono što mora da zna, a to je od koga je kupio i kome je prodao. Svaka radoznalost budi sumnju i „može da ubije”. Iako u ovom lancu svi zarađuju i svi imaju zajednički interes da jedan drugome čuvaju leđa, ipak međusobni odnosi dilera nisu idilični. Jedan od razloga je taj što se poverenje pojačava zastrašivanjem i što onaj ko zastrašuje mora povremeno i da zaista nešto uradi kako bi druge podsetio na to koliko je „gadan” i time se postarao da ga i dalje shvataju ozbiljno. Drugi razlog je u tome što vrh ove piramide uzima najveći deo kolača, tako da svaki diler mašta o tome kako će postati dovoljno moćan da bi se popeo na viši nivo, sve dok konačno jednog dana i on ne postane Glavni Snabdevač umesto postojećeg Glavnog Snabdevača.
Interesantno je da pravi dileri uglavnom ne samo da ne uzimaju droge kojima trguju već često imaju prezriv odnos prema onima koji ih uzimaju. NJihove vrednosti su novac, moć i status, a kako rade visokorizičan posao, jasno je da mogu biti uspešni i opstati u poslu samo ukoliko ga rade racionalno, što verovatno ne bi mogli kada bi bili zavisni od droga. Gotovo svi malo krupniji poslovi ovog tipa koje su poduzeli sami narkomani ili, pak, amateri koji su na ovaj način hteli brzo da se obogate, brzo su propali, a preduzimači bili uhapšeni.
Što se ide bliže ulici to je veći broj onih koji istovremeno i diluju i drogiraju se, tako da raste i broj narkomanskih igara. Snabdevači prate savremene marketinške tendencije: primećeno je da se trude da uspostave prodaju po sistemu koji liči na mrežnu, piramidalnu prodaju ili multilevel marketing. Odlika ovih mreža je da je svaki član mreže istovremeno i korisnik i distributer. Svako dobije procenat od robe koju plasira dalje, procenat svega onoga što prodaju ljudi koje je on organizovao u mrežu, kao i procenat od prodaje koju prave oni ljudi koje su ljudi pod njim organizovali u mreže, itd. Ova logika dovodi do toga da svaki pojedinac vrlo motivisano radi na razvoju svoje mreže jer ima fantaziju da će razviti takvu mrežu ljudi i obezbediti promet koji će mu omogućiti da zarađuje i drogira se ne radeći ništa. Dakle, svaki pojedinac je maksimalno zainteresovan za to da širi tržište (najviše među onima koje poznaje), kao i da članovi njegove mreže nastave da šire svoje mreže u svojim socijalnim krugovima. Ovakvo organizovanje nije ništa drugo do jedan socijalno veoma opasan oblik igre „navlačenje”.
Kada je droga u pitanju, većina kupoprodajnih transakcija je po sistemu „plati pa nosi”, upravo zbog različitih igara, manipulacija i prevara koje su se tom prilikom događale u prošlosti. Dakle, diler će dati drogu samo ako istovremeno dobije novac ili neku drugu robu. Kada se narkomanka nađe u situaciji da nema dovoljno novca za drogu i kada u ulozi Žrtve zaigra „daj mi, u krizi sam” u odnosu na dilera, on može, kao Spasilac, „pristati” da joj da određenu količinu droge na veresiju. Iako i ona i on znaju da ona neće moći vratiti taj dug, transakcija je obavljena. Kada istekene dogovoreni rok i dođe vreme da se dug vrati, dolazi do „neočekivanog” obrta: narkomanka se ne pojavljuje, ne odgovara na telefonske pozive, i na razne načine izbegava datog dilera. On tada postaje „žrtva” prevare što mu daje „moralno” pravo da pređe u ulogu Progonioca. Kada Progonilac uhvati Žrtvu, on, naravno, insistira na tome da naplati svoj dug, a kako ona nema novaca, on će naplatiti dug na onaj način za koji je od početka bio zainteresovan (seksualno, uvlačenje u prostituciju, trgovina ženama, nasilno držanje u ropskom odnosu, itd.).
Glavni štos u igri je u osećanju krivice Žrtve. To što je on bio „fer” i dao joj drogu na poverenje, što je ona pokušala da ga prevari — nju čini dužnom i krivom, a njemu daje pravo da od nje uzme ono što misli da je pravedna kompenzacija. Upravo to osećanje krivice čini da narkomanka, koja u početku nikako ne bi pristala na transakciju droga za seks, smatra da je bila „nevaljala” i da on ima prava da je „kazni” seksualnim iskorišćavanjem. Na taj način dužnici dovode sebe u situaciju da moraju da se bave prostitucijom, da špijuniraju konkurenciju, da diluju drogu, da nekoga premlate za račun dilera ili nešto slično.
SUTRA: Stalno u zoni kriminala
Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“ može se kupiti ili poručiti kod izdavača: PSIHOPOLIS INSTITUT, Novi Sad, Matice srpske 14/1, tel. 021/473–66–64, 473–66–65, email: psihopolis@nscable.net.
Poslato 12.03.2008
Piše: Zoran Milivojević
Doći do ilegalne droge nije jednostavno. To što neko ima novac i nameru da kupi drogu nije dovoljno. Kada bi neko ko je izvan narkomanske scene pokušao da kupi drogu i počeo da se raspituje u onim sredinama za koje se veruje da se u njima „valja” droga, najverovatnije ne bi uspeo ništa da uradi. Kupac može doći zaista na pravo mesto, ali od posla jednostavno nema ništa. Razlog je u tome što na narkomanskoj sceni vlada opšta paranoja usled emocionalne klime koju stvara uvek tekuća igra „lopova i žandara”, tako da svako novo lice budi sumnju. Glavno pravilo koje važi za kupoprodajne transakcije je da se droge prodaju jedino i isključivo ljudima koji su poznati ili koji su očigledno narkomani. Uloga Snabdevača je takva da on mora prodavati da bi zaradio, ali na takav način da pri tome ne bude raskrinkan i uhapšen.
U osnovi ne postoji jedan Snabdevač, već ceo lanac, hijerarhijski organizovan. Svaki Snabdevač može biti autonoman i raditi za sebe, ili ceo lanac može biti deo neke organizacije. Ova osoba je, po pravilu, kriminalac s logikom poslovnih ljudi. NJega interesuje kako će obrtati novac i izvlačiti profit, a to znači kako će za što kraće vreme prodati što veću količinu droge. Zbog toga se odriče dela profita i svoju robu prodaje na veliko. To znači da snabdeva nekoliko drugih ljudi koji onda organizuju svoju mrežu saradnika koju čine ulični prodavci droge na malo. Cena droge na ulici je takva da je u nju ugrađen profit koji izvlači svaki od ovih nivoa, od Glavnog Snabdevača do uličnih (pre)prodavaca.
Supkultura dilera droge je takva da svako od njih sarađuje samo s onim ljudima koje dobro poznaje i u koje ima poverenje. Potpuna konspiracija i diskrecija su imperativ, tako da u ovom lancu svako zna samo ono što mora da zna, a to je od koga je kupio i kome je prodao. Svaka radoznalost budi sumnju i „može da ubije”. Iako u ovom lancu svi zarađuju i svi imaju zajednički interes da jedan drugome čuvaju leđa, ipak međusobni odnosi dilera nisu idilični. Jedan od razloga je taj što se poverenje pojačava zastrašivanjem i što onaj ko zastrašuje mora povremeno i da zaista nešto uradi kako bi druge podsetio na to koliko je „gadan” i time se postarao da ga i dalje shvataju ozbiljno. Drugi razlog je u tome što vrh ove piramide uzima najveći deo kolača, tako da svaki diler mašta o tome kako će postati dovoljno moćan da bi se popeo na viši nivo, sve dok konačno jednog dana i on ne postane Glavni Snabdevač umesto postojećeg Glavnog Snabdevača.
Interesantno je da pravi dileri uglavnom ne samo da ne uzimaju droge kojima trguju već često imaju prezriv odnos prema onima koji ih uzimaju. NJihove vrednosti su novac, moć i status, a kako rade visokorizičan posao, jasno je da mogu biti uspešni i opstati u poslu samo ukoliko ga rade racionalno, što verovatno ne bi mogli kada bi bili zavisni od droga. Gotovo svi malo krupniji poslovi ovog tipa koje su poduzeli sami narkomani ili, pak, amateri koji su na ovaj način hteli brzo da se obogate, brzo su propali, a preduzimači bili uhapšeni.
Što se ide bliže ulici to je veći broj onih koji istovremeno i diluju i drogiraju se, tako da raste i broj narkomanskih igara. Snabdevači prate savremene marketinške tendencije: primećeno je da se trude da uspostave prodaju po sistemu koji liči na mrežnu, piramidalnu prodaju ili multilevel marketing. Odlika ovih mreža je da je svaki član mreže istovremeno i korisnik i distributer. Svako dobije procenat od robe koju plasira dalje, procenat svega onoga što prodaju ljudi koje je on organizovao u mrežu, kao i procenat od prodaje koju prave oni ljudi koje su ljudi pod njim organizovali u mreže, itd. Ova logika dovodi do toga da svaki pojedinac vrlo motivisano radi na razvoju svoje mreže jer ima fantaziju da će razviti takvu mrežu ljudi i obezbediti promet koji će mu omogućiti da zarađuje i drogira se ne radeći ništa. Dakle, svaki pojedinac je maksimalno zainteresovan za to da širi tržište (najviše među onima koje poznaje), kao i da članovi njegove mreže nastave da šire svoje mreže u svojim socijalnim krugovima. Ovakvo organizovanje nije ništa drugo do jedan socijalno veoma opasan oblik igre „navlačenje”.
Kada je droga u pitanju, većina kupoprodajnih transakcija je po sistemu „plati pa nosi”, upravo zbog različitih igara, manipulacija i prevara koje su se tom prilikom događale u prošlosti. Dakle, diler će dati drogu samo ako istovremeno dobije novac ili neku drugu robu. Kada se narkomanka nađe u situaciji da nema dovoljno novca za drogu i kada u ulozi Žrtve zaigra „daj mi, u krizi sam” u odnosu na dilera, on može, kao Spasilac, „pristati” da joj da određenu količinu droge na veresiju. Iako i ona i on znaju da ona neće moći vratiti taj dug, transakcija je obavljena. Kada istekene dogovoreni rok i dođe vreme da se dug vrati, dolazi do „neočekivanog” obrta: narkomanka se ne pojavljuje, ne odgovara na telefonske pozive, i na razne načine izbegava datog dilera. On tada postaje „žrtva” prevare što mu daje „moralno” pravo da pređe u ulogu Progonioca. Kada Progonilac uhvati Žrtvu, on, naravno, insistira na tome da naplati svoj dug, a kako ona nema novaca, on će naplatiti dug na onaj način za koji je od početka bio zainteresovan (seksualno, uvlačenje u prostituciju, trgovina ženama, nasilno držanje u ropskom odnosu, itd.).
Glavni štos u igri je u osećanju krivice Žrtve. To što je on bio „fer” i dao joj drogu na poverenje, što je ona pokušala da ga prevari — nju čini dužnom i krivom, a njemu daje pravo da od nje uzme ono što misli da je pravedna kompenzacija. Upravo to osećanje krivice čini da narkomanka, koja u početku nikako ne bi pristala na transakciju droga za seks, smatra da je bila „nevaljala” i da on ima prava da je „kazni” seksualnim iskorišćavanjem. Na taj način dužnici dovode sebe u situaciju da moraju da se bave prostitucijom, da špijuniraju konkurenciju, da diluju drogu, da nekoga premlate za račun dilera ili nešto slično.
SUTRA: Stalno u zoni kriminala
Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“ može se kupiti ili poručiti kod izdavača: PSIHOPOLIS INSTITUT, Novi Sad, Matice srpske 14/1, tel. 021/473–66–64, 473–66–65, email: psihopolis@nscable.net.
Poslato 12.03.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari