NARKOMANSKE IGRE - SCENARIO SKRIVANJA I RAZOTKRIVANJA 22

Stalno u zoni kriminala

Piše: Zoran Milivojević

Svaka osoba koja uzima nelegalne droge se, po prirodi stvari, nalazi u zoni kriminala. Zbog toga je drogiranje nezakonitim supstancama konstantna igra skrivanja, praćena strahom da će osoba biti uhvaćena u prekršaju i kažnjena. Pod pojmom „žandar” podrazumevamo svakog ko je po prirodi svog posla upućen na otkrivanje nelegalnih aktivnosti u vezi s uzimanjem droga, ali i bilo koju drugu osobu koja ima motiv da otkrije uzimaoca. Strah od žandara daje uzimanju droga posebnu napetost i povećava uzbudljivost svih transakcija na narkomanskoj sceni.

Iako je sam čin uzimanja nelegalnih droga dekriminalizovan (nije krivično delo, mada može biti prekršajno), svako ko uzima ove droge je veoma često u prilici da uđe u kriminalne radnje. To se posebno odnosi na one uzimaoce koji su postali zavisni. „Sitnija” krivična dela su navođenje drugih na uzimanje droge, davanje svojih prostorija za drogiranje, posedovanje količine droge veće od dozvoljene, preprodaja droge i slično. U slučaju zavisnosti od opijata i drugih, kako ih naš zakon naziva „naročito opasnih droga”, kriminalne aktivnosti su gotovo obavezan pratilac.

Kada je reč o kriminalu povezanom s problemom uzimanja droga, postoji podela na primarni i sekundarni kriminal. Primarni kriminal se odnosi na nedozvoljene radnje koje su u vezi sa samom drogom (krijumčarenje, prodaja i ostalo), a sekundarni se odnosi na kažnjive aktivnosti koje su uglavnom povezane s nabavkom novca za drogu (krađe, razbojništva, prevare, prostitucija i slično). Tome treba dodati i kriminal u obliku „pranja novca” i investiranje nelegalne dobiti u druge oblike kriminala (prostitucija, kockanje i igre na sreću, trgovina oružjem i slično).

Želja za drogom, koju zavisnik razume kao svoju potrebu (lažna potreba ili pseudopotreba), i strah od apstinencijalog sindroma čine da narkoman veruje u to da mora svakodnevno doći do svoje količine droge, a to znači i do određene svote novca, koja na mesečnom nivou postaje značajna (od 500 do 1.000 evra). Razvoj događaja je kod većine narkomana takav da prvo potroše svoj novac, zatim prodaju svoje stvari, a kada više nemaju šta da prodaju, potkradaju roditelje. Kada ni to više nije moguće, počinju da se okreću spoljašnjim „izvorima prihoda”. Drugim rečima, većina narkomana se „iz nužde” (kako bi rekao Spasilac) angažuje u kriminalnim aktivnostima. Sasvim je drugačiji tok događaja kada već formirani kriminalac počne da uzima droge i postane narkoman. U svakom slučaju, sklonost ka kriminalnim aktivnostima postaje obavezni deo narkomanske društvene uloge i narkomanske persone.

Narkomanske kriminalne igre su različite strategije u kojima narkoman (Progonilac) na nedozvoljen način izvlači određenu korist od druge osobe (Žrtve). Međutim, sve se to dešava pod budnim okom policije, a naročito njenih specijalizovanih odeljenja za borbu protiv narkomanije. S aspekta teorije društvenih uloga, uloga policajca jeste herojska uloga čiji je glavni cilj proganjanje Progonilaca. Tako se zatvara dramski trougao: dok narkoman proganja žrtvu, policajac proganja narkomana. Kada je reč o nelegalnom biznisu s drogama, policija je prisiljena na to da razmišlja sistemski, tako da u njenom fokusu nisu sami narkomani i njihove kriminalne radnje, već dileri i drugi organizatori proizvodnje, transporta i distribucije droge.

Policajci su svesni toga da, ako žele da dođu do glave, moraju da krenu od repa. To znači da se kreće od droge na ulici kako bi se rekonstruisali kanali kojima ona dotiče i kako bi se identifikovale glavne mete: skriveni krupni igrači. Iz ovakvog pristupa proizlazi moralno načelo da je korisno, dobro i ispravno pustiti „sitnu ribu” da bi se uhvatila „krupna”. Time se stvara izvesna siva zona neformalne moći, u kojoj policajac može izabrati da li će protiv nekog prekršioca podneti prijavu ili će, ako mu ovaj ponudi nešto za razmenu, od toga odustati.

Kada je u pitanju tipična igra „lopova i žandara”, postoje tri aktera u dramskom trouglu: narkoman (koji ima informaciju o dileru), policajac (koji želi da uhvati dilera) i sam diler kao skriveni igrač. Ukoliko diler sazna ili samo posumnja da ga je narkoman otkucao, sasvim sigurno će uslediti brutalna osveta. Različiti policajci koriste različite strategije kako bi pomogli narkomanu da donese „pravi” izbor i postane kooperativan: od pritvaranja, čiji je cilj da se pojavi apstinencijalna kriza u kojoj narkoman omekšava, pa do različitih oblika zastrašivanja ili suptilnijih metoda, kao što je podela uloga na „dobrog” i „lošeg” policajca (na policajca Spasioca i policajca Progonioca) i slično. Za to vreme diler se oprezno skriva, a kako je svestan svoje slabe tačke, povremeno učini neku svirepost kako bi zastrašio potencijalne doušnike.

Zbog svega toga narkomani su u paranoičnom strahu od policije: u svakom novom licu se vidi maskirani policajac, svi prijatelji i poznanici su pod sumnjom da su postali cinkaroši, svaki telefonski razgovor je u šiframa jer se možda prisluškuje, itd. Jedna od glavnih strategija svakodnevnog preživljavanja su maksimalan oprez i skrivanje pred policijom.

Sutra: Poslovni savezi čvrsti i dugoročni

Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“ može se kupiti ili poručiti kod izdavača: PSIHOPOLIS INSTITUT, Novi Sad, Matice srpske 14/1, tel. 021/473–66–64, 473–66–65, email: psihopolis@nscable.net.

Poslato 13.03.2008