Slikar čoveka i njegovog udesa

Muzej savremene umetnosti, Beograd, i Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, danas u 13 sati u Muzeju istorije Jugoslavije (Muzej 25. maj) otvaraju veliku retrospektivu Petra Lubarde upriličenu povodom proslave stogodišnjice slikarevog rođenja. Autor reztrospektive koja traje do 26. aprila i nosi naziv „Lubarda 1907-2007.

Između slike prirode i prirode slike“ je Petar Ćuković, doskorašnji direktor Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju. Izložbu - čiji su visoki pokrovitelji predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Crne Gore Filip Vujanović - otvoriće Vojislav Brajović, ministar kulture u Vladi Srbije, i Nikola Tasić, potpredsednik SANU. Na otvaranju će biti Lubardina sestra Vera Doner i sestričina Đine Lazar koje su za ovu priliku doputovale iz Izraela.

Izložbu „Lubarda 1907-2007. Izmedju slike prirode i prirode slike“ čini 178 radova iz svih faza umetnikovog stvaralaštva. Najveći deo eksponata dolazi iz dve najveće kolekcije – Narodnog muzeja Crne Gore i Muzeja savremene umetnosti, ali su takođe zastupljena dela iz Narodnog muzeja, Galerije Matice Srpske, Spomen zbirke „Pavle Beljanski“, AD Sintelon Holding, Vlade i MIP-a Republike Srbije, Muzeja i galerija Podgorice, kao i privatnih kolekcija. Postavka osmišlena u specijalno adaptiranom prostoru Muzeja 25. maj sastoji se iz 11 tematskih celina koje opisuju specifične ikonografske i formalne topose Lubardine umetnosti: Mora, Samoća, Zjap, Plod, Krik, Čvor, Zid, Sev, Logor, Zločin i Epilog.

Bog se u crnoj gori nije šalio

Posle retrospektiva održanih u Muzeju savremene umetnosti 1967. i u Galeriji SANU 1969. ovo je prva velika reprezentativna izložba radova Petra Lubarde u Beogradu, nakon prošlogodišnjih manjih izložbi priređenih u galerijama RTS, „Beograd“ i „Haos“, kao i retrospektive 60 slika u Plavom dvorcu na Cetinju.

Radi što podrobnijeg upoznavanja sa Lubardinim delom MSUB je u saradnji sa Odeljenjem za razvoj Digitalne Narodne biblioteke Srbije osmislio i elektronsku čitaonicu kataloga, stručne periodike, hemeroteke i fotodokumentacije koja je dostupna na sajtu: .

„Ma koje uzbuđenje pokrenuo u nama predeo crnogorski, pogođeni smo uvek i elementom teške i ponosite ozbiljnosti. Uvek ima nešto od noći i ledenog mira. Bog se u Crnoj Gori nije šalio. Ozbiljni su tle i nebo, pepela ima u bojama, teška je istorija, gord jezik, strog moral, po kojem uzoriti mrtvi važe kao živi, a mnogi živi kao mrtvi...“, napisala je svojevremeno Isidora Sekulić o Petru Lubardi, jedinom našem umetniku ovenčanom čuvenom nagradom Gugenhajmove zadužbine.

Slikar, naprosto, radi sa jednom jedinom idejom: da uhvati dušu kamena, jer priroda je iznad čoveka. To je suština Lubardine umetnosti čija su remek dela „Pučina“, „Konji“, „Kosovski boj“, „Zaklano jagnje“... U njima se slilo sve što je učio i naučio, što je osetio gorko i junački, odnosno umeo da vidi. Njegovim rečima: „Ja želim da u centrumu svoga umetničkog interesovanja sačuvam čoveka i njegov udes“.

A kakvo je njegovo doba bilo, svedoči M. Protić u jednom od najlepših eseja srpske kritike: „Onda kada se dvadesetih godina prošlog veka našao na pariskoj vetrometini svi veliki pokreti savremene umetnosti bili su već uobličeni... Zbog takvog stanja stvari mnogi su padali u zamku povratka prirodi, ali veliki nisu“.

„Zaklano jagnje“

Jedan takav veliki bio je i naš Lubarda, ali i on ima svoje rane jade, mora da ih prebrodi, polazi od predmeta, stiže do predela Pariza, Crne Gore, mrtve prirode, cveća, figura. I onda... ključni čas: „Zaklano jagnje“... nagoveštaj rata, onog istog koga Pikaso slika u „Gernici“. Ta slika je katastrofična poezija, „mrtva priroda sa odranom jagnjećom glavom, na beličastim crevima, slezinom i džigericom, polozena na površinu pepeljastog kamena, na koju je bačena mala draperija, liči na mučan san... isunjava nemirom, slutnjom: krvava glava sa lepljivim crevima pretvorena u arabesku koja lebdi uoči samog rata“, piše Protić.

Boja je svetlost, a svetlost je velika, epska, zaslepljujuća. Pošto je crnogorsko stenje surovo i njegova materija je grubo naneta četkom, a kada mu ova nije bila dovoljna - nožem. Otuda njegovo slikarstvo izražava više unutrašnju snagu i brutalnost prirodnih sila. U tome je i razlog što nekoliko dela-prekretnica u Lubardinom slikarstvu na ovoj izložbi nema (iako su reprodukovane u katalogu), kao što su „Žetva“, Motiv iz Primorja“ i „Stari Bar“ (Konzervatori nisu dozvolili da se izmeste jer se ljuspaju).

O „Kosovskom boju“

- Vlada Srbije je naručila od Lubarde da naslika fresku „Kosovski boj“ na kojoj je umetnik radio pune tri godine. Lubarda svakako prepoznaje koliko je važno osloniti se na mitsku prošlost da bi sadašnjost koja se gradi imala oslonac u prošlosti. O tome možda najbolje piše Dragoš Kalajić 1974. godine u memorijalnom tekstu, povodom slikareve smrti, „Lubarda državni umetnik“. Slika je poslužila kao legtimacija modernog društva koje ne zaboravlja svoju tradiciju. „Kosovski boj“ nije lament nad izgubljenom bitkom, već glorija umetnosti - kaže Petar Ćuković.