POZORIŠNE PREMIJERE: Kad porastem biću vanzemaljac

Branko Dimitrijević, Godo na usijanom limenom krovu, režija Nikola Zavišić, Srpsko narodno pozorište

Veštim jezikom progovara Branko Dimitrijević kad piše svog “Godoa na usijenom limenom krovu”, a veštinom mu odgovaraju i realizatori istoimene predstave u Srpskom narodnom pozorištu. Lakonski komentar bi bio da je u predstavi reč o generacijskom osećanju distopije devedesetih, nečemu jako sličnom kao što je Momčilovićev “Kad porastem biću Kengur”, samo što je scenski “odgovor” SNP u režiji Nikole Zavišića, naravno, nešto potpuno drugačije.

Metafora dece “koja ništa ne znaju”, na krovu odakle se vidi bolje, gde je vazduh čistiji, a bombarderi i(li) vanzemaljci bliže, odlična je insinuacija na to da se sav šljam u ovim smutnim vremenima spustio na zemlju, samo što Dimitrijevićeva namera nije angažovanost, nego svojevrsan intelektualni eskapizam u polje idealnog, polje romantičnog, jer Gore, na usijanom limenom krovu nadomak ambisa, Gore vlada LJubav...

Ne izgubiti smisao za humor, otrcana je fraza, suština je spasa, ako ničeg drugog, onda bar zdravlja. Upravo tako deluje “kompilacijski” strukturiran Dimitrijevićev tekst koji u savremenom (ne postdramskom) maniru okuplja duhove spisa Froma, Beketa i Makijavelija (i još mnogih drugih), da u Novom Sadu “isprovociraju” skupove Društva za proslavu rođendana sastavljenog od Godoa, dva mlada novinara, dvoje dece nostalgičnih roditelja povratnika iz Kanade i jednog specifično nostalgičnog “ovdoša”. Svi su oni, “za svoje godine”, prezreli, isuviše mudri da bi patili što su stvari vrlo ozbiljne, što im na svu sreću ne daje za pravo da se ne igraju, da se ne rugaju (ga)vrani(ma), zloslutnici(ma).

Reditelj Nikola Zavišić i ekipa glumaca - Marija Medenica (Tamara/ Taca), Sanja Ristić Krajnov (“boginja” Vesna), Jovana Mišković (Maja), Nenad Pećinar (Godo), Igor Pavlović (Ozi) i Marko Savić (Miki), oberučke prihvataju priliku da se igraju “sebe”, očigledno ne gubeći iz vida intenciju da se, baš kao likovi na krovu, dobro zabave i, nepotrebno je ponavljati, distanciraju od pesimistične (pozorišne) realnosti. Uz svu složenost isprepletenih i raznovrsnih tehničkih zahteva reditelja, fizički i govornu kompleksnost, oni pronalaze zadovoljavajuća rešenja, na momente čak i bravurozna (Marko Savić, Jovana Mišković, Marija Medenica).

Zanimljivi su - nesputani, Zavišićevi maniri, pretapanja realizma, naturalizma, teatralnosti i filmskih rediteljskih postupaka (slonj motion, tenziono ilustrativna muzika, zvučni efekti), kojima pretežno crno-belo dizajnirana scena i kostimi svojski idu u prilog. Čak i kad ne odole iskušenju da scene prenaglase, glumci deluju šarmantno da im se ne može odoleti. Dinamična, ubedljiva, konačno smešna (duhovita) predstava Srpskog narodnog pozorišta. O njenoj višeslojnosti, eventualnim manama, može se razgovarati samo nakon što se (još jednom) obavezno pogleda.

Igor Burić

Poslato 16.03.2008