Vesti » Danas 17.03.2008
Muzika je jedan od nekoliko jezika koji ujedinjuju
INTERVJU Kloe Henslip, dvadesetogodišnja violinistkinja, pred svoj večerašnji nastup u Kolarčevoj zadužbini
Danas ponedeljak, 17. mart 2008.
Kloe Henslip vedra je dvadesetogodišnjakinja izvanrednog dara, sa ukusom holivudskog glamura koji je pokupila od najranijih dana u druženju sa najvećima iz tog faha, ali koja se na sceni smesta prometne u uragansku oluju, zahvaljujući svom jedinstvenom i uzbudljivom temperamentu, koji čini na svim stranama sveta da njeni nastupi pretvaraju koncertno veče u nezaboravno električno iskustvo.
Henslipova u društvu pijaniste Kaspara Franca dolazi u Beograd da nastupi u ciklusu "Zvezde u usponu" Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, večeras od 20 sati.
U životnoj dobi od 20 godina mnogo šta se u vašem životu promenilo od onih dana kada ste se kao desetogodišnjakinja pojavili u "Evgeniju Onjeginu" ("Onjegin", film Marte Fajns sa Ralfom Fajnsom i Liv Tajler) sa violinom u ruci - je li sve nakon toga bilo kao u holivudskom filmu ili je sviranje naprotiv mukotrpan zanat?
- Pojavljivanje u filmu "Evgenije Onjegin" bilo je odistinski predivno iskustvo, naročito zato što je fantastično raditi sa Ralfom Fajnsom i Liv Tajler. Ne mogu, međutim, da se požalim na išta što je kasnije došlo - imala sam recimo sreće da snimim svoj prvi CD sa samo 13 godina uz podršku Londonskog simfonijskog orkestra, a tri CD izdanja koja su nastavila moju diskografsku karijeru nepodeljeno su naišla na odobravanje i kritike i publike. Ne smem ovom prilikom da zaboravim i sve one muzičare, poput Mariss Jansons, ser Endrjua Devisa i Leonarda Slatkina - da pomenem samo neke - sa kojima sam imala čast i priliku da radim, kao i stvarno mnoštvo mesta na kojima sam nastupala. Svakako da se ne može poreći da je to povremeno lagodan posao, ali ga ja svejedno volim i u težim delovima i otuda ga nikad ne osećam iznurujućim.
Današnje biografije velikih novih zvezda često sliče jedna drugoj po nizu načičkanih superiornih detalja - izvrsni profesori, čuveni dirigenti i orkestri, velelepne dvorane, trijumfi na uglednim konkursima, briljantni snimci - šta je ono što vi, međutim, lično smatrate najvažnijim da se istakne kao sopstvena naročitost u ovom poslu?
- Pa da, tačno je da se na papiru čini da mnogi od nas nekako idu identičnom stazom, ali svako to ipak čini na različit način. Takođe, detalji našeg osobnog reagovanja na ovu stazu poprilično divergiraju. Ne bih bila tako nadmena da kažem kako baš ja imam onaj specijalni lični dar da ga dodam ovom poslu, to svakako ne, ali da mi je bilo rečeno da zaista imam bogomdani talenat, sposobnost da pokrećem ljude, te da bih mogla biti najveća violinistkinja moje generacije, bilo je!
Program sa kojim dolazite ovom prilikom u Beograd raznovrstan je i izazovan - čime ste se upravo rukovodili u njegovom sastavljanju?
- Ovaj program je upravo onaj repertoar koji sam nedavno izvodila i u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Državama podjednako. Nit vodilja kroz sve ove komade jeste da ih ja jednostavno sve izuzetno volim! Bila mi je pokazana Šulhofova Sonata prošle godine i momentalno sam shvatila da je izuzetna. To je i razlog što sam onda razumljivo poželela da je upoznaju i mnogi drugi ljudi pa sam je i uvrstila u program - ona je vrlo smela kompozicija u toj meri da čak postaje pomalo džezirana u nekim svojim delovima! Prokofjevljeva Sonata No1 je, na drugoj strani, moja omiljena violinska sonata svih vremena - toliko je naizgled tmurna i depresivna, ali nekako svejedno uvek najzad zadobijete veličanstven osećaj spokojstva, blagosti i čistote nakon izvođenja - i nadam se slušanja takođe. Moj Frank je glavna stvar ovog violinskog repertoara, sa svojim prelepim melodijama koje uživaju veliku popularnost kod slušalaca kao što se zna. A što se Isaija tiče, to je komad koji uporno i rado sviram od 13. i, i dalje ga smatram prosto neodoljivo zabavnim da se ponovo i ponovo izvede!
Zapadna Evropa i Sjedinjene Amerike sa svojim standardima visokog biznisa jedna su stvar u umetnosti koju upražnjavate, a na drugoj su oni udaljeni svetovi i kulture Japana i Koreje, recimo, gde takođe često nastupate - je li auditorijum tamo zaista toliko divan i zahvalan koncertnom izvođaču kako se priča?
- Moram da vam kažem da su moja umetnička putovanja i u Japan i u Koreju, uvek podjednako bili, ništa drugo, nego sjajni. Ono što možda najviše fascinira bila je mladost auditorijuma tamo - kada sam izvodila svoj solo resital u Koreji, na primer, 70 odsto publike od njih oko 2.000 (!) bilo je mlađe od 25 godina, a da ne pominjem kako je upravo nadahnjujuće za izvođača njihovo pravilno razumevanje i uvažavanje zapadnoevropske klasične muzike.
I, šta je najzad sa celim prostorom Istočne Evrope između ova dva "slušališta", u koji na izvestan način i mi spadamo - šta je dakle ono čemu u pogledu umetničke muzike istok Evrope ume da nauči Zapad i obratno?
- Pa, samo toliko da neki od najvećih muzičara i kompozitora dolazi baš iz Istočne Evrpe i Rusije! Kako bilo, ja recimo muziku vidim kao jedan od nekoliko jezika koji mogu ujediniti svakoga i otuda ne doživljavam stvar kao da jedna strana drugoj treba da očita u nečemu lekciju, već više kao uzajamno učenje izuzetnih različitih kultura.
Henslipova u društvu pijaniste Kaspara Franca dolazi u Beograd da nastupi u ciklusu "Zvezde u usponu" Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, večeras od 20 sati.
U životnoj dobi od 20 godina mnogo šta se u vašem životu promenilo od onih dana kada ste se kao desetogodišnjakinja pojavili u "Evgeniju Onjeginu" ("Onjegin", film Marte Fajns sa Ralfom Fajnsom i Liv Tajler) sa violinom u ruci - je li sve nakon toga bilo kao u holivudskom filmu ili je sviranje naprotiv mukotrpan zanat?
- Pojavljivanje u filmu "Evgenije Onjegin" bilo je odistinski predivno iskustvo, naročito zato što je fantastično raditi sa Ralfom Fajnsom i Liv Tajler. Ne mogu, međutim, da se požalim na išta što je kasnije došlo - imala sam recimo sreće da snimim svoj prvi CD sa samo 13 godina uz podršku Londonskog simfonijskog orkestra, a tri CD izdanja koja su nastavila moju diskografsku karijeru nepodeljeno su naišla na odobravanje i kritike i publike. Ne smem ovom prilikom da zaboravim i sve one muzičare, poput Mariss Jansons, ser Endrjua Devisa i Leonarda Slatkina - da pomenem samo neke - sa kojima sam imala čast i priliku da radim, kao i stvarno mnoštvo mesta na kojima sam nastupala. Svakako da se ne može poreći da je to povremeno lagodan posao, ali ga ja svejedno volim i u težim delovima i otuda ga nikad ne osećam iznurujućim.
Današnje biografije velikih novih zvezda često sliče jedna drugoj po nizu načičkanih superiornih detalja - izvrsni profesori, čuveni dirigenti i orkestri, velelepne dvorane, trijumfi na uglednim konkursima, briljantni snimci - šta je ono što vi, međutim, lično smatrate najvažnijim da se istakne kao sopstvena naročitost u ovom poslu?
- Pa da, tačno je da se na papiru čini da mnogi od nas nekako idu identičnom stazom, ali svako to ipak čini na različit način. Takođe, detalji našeg osobnog reagovanja na ovu stazu poprilično divergiraju. Ne bih bila tako nadmena da kažem kako baš ja imam onaj specijalni lični dar da ga dodam ovom poslu, to svakako ne, ali da mi je bilo rečeno da zaista imam bogomdani talenat, sposobnost da pokrećem ljude, te da bih mogla biti najveća violinistkinja moje generacije, bilo je!
Program sa kojim dolazite ovom prilikom u Beograd raznovrstan je i izazovan - čime ste se upravo rukovodili u njegovom sastavljanju?
- Ovaj program je upravo onaj repertoar koji sam nedavno izvodila i u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Državama podjednako. Nit vodilja kroz sve ove komade jeste da ih ja jednostavno sve izuzetno volim! Bila mi je pokazana Šulhofova Sonata prošle godine i momentalno sam shvatila da je izuzetna. To je i razlog što sam onda razumljivo poželela da je upoznaju i mnogi drugi ljudi pa sam je i uvrstila u program - ona je vrlo smela kompozicija u toj meri da čak postaje pomalo džezirana u nekim svojim delovima! Prokofjevljeva Sonata No1 je, na drugoj strani, moja omiljena violinska sonata svih vremena - toliko je naizgled tmurna i depresivna, ali nekako svejedno uvek najzad zadobijete veličanstven osećaj spokojstva, blagosti i čistote nakon izvođenja - i nadam se slušanja takođe. Moj Frank je glavna stvar ovog violinskog repertoara, sa svojim prelepim melodijama koje uživaju veliku popularnost kod slušalaca kao što se zna. A što se Isaija tiče, to je komad koji uporno i rado sviram od 13. i, i dalje ga smatram prosto neodoljivo zabavnim da se ponovo i ponovo izvede!
Zapadna Evropa i Sjedinjene Amerike sa svojim standardima visokog biznisa jedna su stvar u umetnosti koju upražnjavate, a na drugoj su oni udaljeni svetovi i kulture Japana i Koreje, recimo, gde takođe često nastupate - je li auditorijum tamo zaista toliko divan i zahvalan koncertnom izvođaču kako se priča?
- Moram da vam kažem da su moja umetnička putovanja i u Japan i u Koreju, uvek podjednako bili, ništa drugo, nego sjajni. Ono što možda najviše fascinira bila je mladost auditorijuma tamo - kada sam izvodila svoj solo resital u Koreji, na primer, 70 odsto publike od njih oko 2.000 (!) bilo je mlađe od 25 godina, a da ne pominjem kako je upravo nadahnjujuće za izvođača njihovo pravilno razumevanje i uvažavanje zapadnoevropske klasične muzike.
I, šta je najzad sa celim prostorom Istočne Evrope između ova dva "slušališta", u koji na izvestan način i mi spadamo - šta je dakle ono čemu u pogledu umetničke muzike istok Evrope ume da nauči Zapad i obratno?
- Pa, samo toliko da neki od najvećih muzičara i kompozitora dolazi baš iz Istočne Evrpe i Rusije! Kako bilo, ja recimo muziku vidim kao jedan od nekoliko jezika koji mogu ujediniti svakoga i otuda ne doživljavam stvar kao da jedna strana drugoj treba da očita u nečemu lekciju, već više kao uzajamno učenje izuzetnih različitih kultura.
Preuzeto sa sajta danas.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari