Cene hrane u svetu ne miruju

Na dalekom Haitiju cena špageta je, pak, za kratko vreme udvostručena. Inflaciju u Kini, opet, najviše podgrevaju cene hrane. Slične scene, protesti u vezi sa snabdevanjem namirnicama, nedavno su, pak, registrovani i u Italiji. Bolje reći, Evropi. To već nije šala. Sa zaključcima, otud, ne bi trebalo žuriti.

Na kratak rok, rešenja na planu nestašice hrane, sigurno, neće biti u boljem snabdevanju, koje bi možda oborilo trend kretanja cena hrane u vis. Zato su sve glasniji povici da se problem reši povećanjem subvencija. To, međutim, kod siromašnijih, zbog nestašice sredstava, ide i najteže. Ali ni kod razvijenijih stvari ne stoje sasvim dobro. O mogućim restrikcijama kod primarnih žitnih kultura u poslednje vreme je počeo da govori i predsednik SAD Džordž Buš.

Mnoge zemlje u razvoju ili s reformisanim ekonomijama već ograničavaju izvoz najatraktivnijih namirnica. Među njima su one najmnogoljudnije kao Indija, Kina i neke iz prebukiranog azijskog regiona. Naravno, reč je, pre svega, o pirinču. Najrazvijeniji reaguju i najbrže. U SAD, Kanadi i Evropi izvesno je da će površine pod osnovnim žitnim kulturama, pre svega pšenicom, biti povećane. Naravno, uz očekivanje većeg profita.

Cenu svim, pa i osnovnim životnim namirnicama, najefektnije podiže uzavrela cena nafte na svetskim berzama, koja povećava čitav niz komponenti koje ulaze u lanac proizvodnje hrane. Od veštačkih đubriva do industrijske prerade ili transportnih troškova. Na psolednjem mestu, svakako, nisu i vrlo pogrešne orijentacije nekolicine najrazvijenijih da svoje poljoprivredne resurse stave na raspolaganje proizvodnji biogoriva čime se u znatnijoj meri umanjuju površine od ranije predodređene za žitne kulture. Promenama u klimatskim obrascima se, takođe, pripisuju "zasluge" za negativan trend na tržištu hrane. Tu je pouzdanost procene već mnogo manje izvesna, pa s takvim zaključcima i ne bi trebalo previše žuriti.

Prema prethodnim procenama eksperata iz Agencije Ujedinjenih nacija za ishranu, FAO, dolaze prilično sumorni nagoveštaji da će najmanje 10 godina biti potrebno za ispravljanje u međuvremenu narušenih proporcija u globalnoj ponudi i tražnji životnih namirnica. To, praktično, znači da će u toj vremenskoj relaciji cene hrane stremiti sve višim nivoima.

Prethodne godine cena hrane u SAD je porasla oko četiri procenta. To je najveći rast od i ne tako daleke 1990. Prema Departmanu SAD za poljoprivredu sličan nivo rasta se očekuje i u tekućoj godini. Počev od prošlog decembra, 37 zemalja se suočilo sa ozbiljnom nestašicom prehrambenih proizvoda u svojim stokovima. Dvadesetak njih je nametnulo i neku vrstu cenovne kontrole. Među njima Rusija.

Svetski program Ujedinjenih nacija za hranu procenjuje da će ove godine nedostajati oko pola milijarde dolara za finansiranje prekih potreba ishrane najugroženijih, 89 miliona stanovnika planete. Paradoksalno lošu sliku o svemu tome daje zanimljiv podatak da je najskuplja jahta, koju je nedavno kupio ruski milijarder Roman Abramovič, plaćena jednakim iznosom novca.

U Egiptu, gde je cena hleba uzletela 35 procenata, dok je cena jestivog ulja izmakla 26 odsto, Vlada je okončala program subvencije u ishrani i prišla, takoreći, interventnim merama kao što su gotovinske isplate u novcu onima s najprečim potrebama. Posle poslednjih nemira u vezi s hranom taj plan je, međutim, još na čekanju. Možda je situaciju u Egiptu najdramatičnije oslikao vođa protestnog pokreta Građani protiv visokih cena troškova života, koji lobiraju protiv okončanja subvencija Mohamed el Askalani, koji je poručio da je u pitanju ni manje ni više nego Revolucija gladnih.

U mnogoljudnoj Kini situacija s hranom je još komplikovanija. Brza i predinamična industrijalizacija gurnula je mase seljaka iz poljoprivrednih u urbana područja. Na jednoj strani to je iskomplikovalo problem i pojavile su se prve nestašice hrane, ali i njene sve veće cene jer je kvalitetna obrada zemlje za prehrambene potrebe gurnuta u drugi plan. Još najmnogoljudniji sloj kineskog stanovništva jedva sastavlja kraj s krajem, a nije u mogućnosti da pri isparcelisanim imanjima i uz nedostatak zajmova podigne proizvodnju na viši nivo što ovu, pak, sprečava da značajnije obori cene ishrane, pa se Kina sve više okreće uvozu potrebnih namirnica. To doprinosi neuravnoteženom razvoju te u Kini u poslednje vreme nisu bili retki ni seoski nemiri povezani s takvim socijalnim stanjem.

Rast cena hrane u Kini, otuda, ima dvostruko obeležje. Za jedne predstavlja nadu, za druge veliku moru. Za nepunih 30 godina potrošnja mesa po glavi stanovnika u Kini je povećana 150 odsto, dok je cena svinjskog mesa prošle godine ovde povećana 58 odsto. Mnogi Kinezi sa industrijskih poslova brzo prelaze na poljoprivredni, unosniji biznis.

Istovremeno, da bi zaustavili dinamičan rast cene hleba, kineske vlasti iz svojih rezervi brzo otpuštaju silne količine žitarica. Cene hrane u Kini su poslednje godine skočile 18,2 odsto i najviše su, praktično, doprinele rastu domaće inflacije od 7,1 odsto, maksimalne u poslednjih 11 godina.

Teme: Cene, Hrana