DS i DSS na raskršću

Oštri verbalni sukobi između najistaknutijih predstavnika Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije nastavljeni su i jučerašnjim (indirektnim) duelom između Dragana Šutanovca, ministra odbrane i potpredsednika DS-a, i Andreje Mladenovića, portparola DSS-a. Šutanovac je u intervjuu „Večernjim novostima” rekao je da je dobro da je DS bio u vladi, jer se „videlo šta je DSS sve spreman da uradi Srbiji”, kao i da je ubeđen da je tako DS sprečio „dalji prekid odnosa sa EU i očigledan scenario da u širem regionu Kosova dođe do sukoba koji bi eskalirali i od Kosova napravili Bejrut s nesagledivim posledicama”. Mladenović je na to izjavio da Šutanovac svojim izjavama u potpunosti potvrđuje da je on „prvi ministar odbrane Srbije koji je zapravo po svom mentalnom sklopu i karakteru marinac NATO-a ”. „Sitna cinkarenja, lažne dojave i podmetanja, kojima se bavi Šutanovac, realno ne prevazilaze domet prosečnog marinca NATO-a. Sva ova lažna cinkarenja tehničkog ministra odbrane imaju za cilj da se klevetanjem sopstvene vlade i sopstvene zemlje dobiju pohvale od komande NATO marinaca”, rekao je Mladenović u izjavi dostavljenoj Tanjugu.

Sve dublji razdor između ove dve stranke posmatračima političke scene govori da, bez obzira šta će reći izborna matematika, DS i DSS sa raskršća 11. maja odlaze svako svojim putem. Sukob poput ovog čiji su akteri Mladenović i Šutanovac pokazuje pravu prirodu odnosa između ove dve stranke. Sukob između DS-a i DSS-a, koji je daleko otišao u poslednja dva meseca, po mišljenju političkog analitičara Dejana Vuka Stankovićanimalo nije medijski fingiran nego je vrlo stvaran i duboko ideološko-politički utemeljen.

Podsećanje na kampanju za izbore 28. decembra 2003. godine, u kojoj su čelnici dve partije takođe žestoko osporavali jedni druge, potkrepljuju ocene da je postizbornu koaliciju između njih ovog puta zaista teško očekivati. Ni onda nisu mogli da se slože i tadašnja kampanja je ukuzivala na to. Bilo je u toj kampanji između njih podsećanja na afere koje su se pojavile malo pre raspisivanja izbora, optužbi za laži i krađe, za „minimalizovanje opasnosti od štrajka 'crvenih beretki'”, kontraoptužbi za „pretvaranje 'crvenih beretki' u policijsku formaciju vlade”, kao i pitanje ostanka Radeta Markovića na mestu šefa Državne bezbednosti, čišćenju stranačkih redova… Zabeležena je, recimo, i izjava Dragana Maršićanina da će „ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović po dolasku DSS na vlast nositi bukagije”. Koštunica je, ipak na prilično iznenađenje najšire javnosti, na kraju mučnih postizbornih pregovora sklopio savez sa G17 plus i koalicijom SPO-NS, uz podršku socijalista.

Dejan Vuk Stanković podseća da je takvom ishodu doprinelo više stvari, među kojima su i činjenice da su DS i DSS u ono vreme bili zaista veliki i medijski protivnici, te da je čelnicima DS-a (koji su se u ono vreme borili za predsedničku funkciju u stranci) bilo teško da se odvaže da priđu DSS-u, kao uostalom i partiji G17 plus, koja je kroz otvaranje serije afera kumovala slomu vlade u kojoj je DS bio stožerna stranka, a ni SPO-NI tada nisu dobro mislili o DS-u…

I Stanković i politički analitičar Branko Radun primećuju da su ondašnja i sadašnja predizborna kampanja, kada je reč o odnosima Tadićeve i Koštuničine stranke, slične po intenzitetu i da su žešće od kampanje za izbore januara 2007. godine, koja je, inače, izgledala kao da su najveće stranke sklopile pakt o nenapadanju.

O mogućnosti postizborne saradnje DSS-a i DS-a sada, Stanković kaže da je u domenu teorije, a Radun odgovara da njihova zajednička vlada nije nemoguća, „ali sada izgleda da je manje moguća nego neke druge opcije”.

„Oštra retorika ne mora biti nepremostiva prepreka, ali iza nje su sada zaista ozbiljna mimoilaženja oko pitanja Kosova i Evropske unije. Ovo što sada imamo prilike da vidimo, dakle, nije retorika samo radi kampanje. Čak i bez ovako oštre retorike, s obzirom na njihove razlike, teško bi bilo očekivati da oni formiraju vladu”, smatra Radun.

I Stanković ocenjuje da se oni razlikuju i načelno i u nizu konkretnih mera koje smatraju da treba preduzeti u vezi sa Kosovom i EU. Reč je, kako kaže, o delikatnijoj, fundamentalnijoj stvari – pitanju kako voditi državu.

- I sada, kao u kampanji 2003. osporavaju jedni druge. Nivo žestine sukoba onda i sada je približan i to već govori da će se teško dogovoriti. Mislim da će kampanja biti vrlo mučna, sva pitanja su otvorena – personalna pitanja, pitanja bogaćenja, korupcije, odnosa prema EU i Kosovu, bivšem režimu… Oni koriste svaki povod da uđu u međusobni okršaj (koncesija, naftno-gasni aranžman, NATO…) – to nije slučajno i nije veštački, to je stvarno političko neslaganje – kaže Stanković.

Možda mogućnost njihove postizborne saradnje ipak može delovati nešto realnije ako se setimo da je DSS 2003. godine bio znatno eksplicitniji nego sada govoreći o eventualnim postizbornim koalicijama. Lider DSS-a Vojislav Koštunica je, recimo, na završnom mitingu u ono vreme rekao da njegova partija neće ulaziti u postizborne koalicije sa onima koji su odgovorni za stanje u državi do 2000. godine, kao ni sa onima koji su odgovorni za stanje u poslednje tri godine. Visoki funkcioner te stranke Dragan Maršićanin je jednom prilikom u toj kampanji izjavio da „u novoj vladi nema mesta za DS”. Sada je DSS, pak, izričit samo kada kaže da nema postizborne saradnje sa strankama Mlađana Dinkića, Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića. Ostavljena je, čini se, šansa za eventualnu saradnju sa DS-om ako bi se ta stranka oslobodila G17 plus i LSV-a, a ni iz redova Tadićeve stranke (još) nema izričitih izjava da je isključena saradanja posle izbora sa DSS-om.

Radun zaključuje da u politici „niko ne želi da zatvori vrata ako ne mora, te ih ni DS, ni DSS preterano ne zatvaraju”. To što ove dve stranke eksplicitno ne pominju da neće jedna s drugom, Stankovića pripisuje pre taktičkim razlozima – da time ne bi, možda, odbili neke birače. „Gde ćete eksplicitniji sukob od ovoga između Mladenovića i Šutanovca?A to je samo jedan u nizu njihovih međusobnih incidenata”, kaže Stanković.

Biljana Baković

--------------------------------------------------------------------------

Radikali vode ispred demokrata

Najviše glasova na parlamentarnim izborima kada bi oni sada bili održani, osvojila bi Srpska radikalna stranka, za koju bi glasalo 34,8 odsto birača – pokazalo je istraživanje koje je ovih dana za „Politiku” uradila agencija Faktor plus. Rezultati ankete, sprovedene na uzorku od 1200 punoletnih građana Srbije oba pola, pokazuju da bi za koaliciju Demokratske stranke, G17 plus, Sandžačke demokratske partije, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Srpskog pokreta obnove glasalo 32,6 odsto ispitanika, dok bi sve ostale stranke i koalicije osvojile znatno manje glasova. Za koaliciju Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije se, pokazuje istraživanje, izjasnio 12,7 odsto anketiranih, a za koaliciju Socijalističke partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvene Srbije osam odsto. Liberalno-demokratska partija za sada može da računa na podršku 6,1 odsto ispitanika, dok je 5,8 odsto anketiranih građana reklo da će podržati neku od lista nacionalnih manjina ili neku partiju koja do sada nije predala izbornu listu.

P. R.

[objavljeno: 05/04/2008.]