Intervju: Šta bismo mi s Bušom?

Predsednik Sjedinjenih Američkih Država DŽordž Buš juče je doputovao u zvaničnu posetu Hrvatskoj. Po oceni bivšeg jugoslovenskog šefa diplomatije Gorana Svilanovića, čak i sama razmišljanja o tome da je američki predsednik možda pre Zagreba mogao da dođe u Beograd – daleka su od realnosti.

– Ne vidim ni zašto bi ni kako Buš u ovim okolnostima, kada smo mi povukli ambasadora iz Vašingtona, posetio Srbiju – kaže Svilanović za „Dnevnik”. – S druge strane, za hrvatsku javnost je njegov dolazak nesumnjivo veliki dođaj. Međutim, mnogo važnije od toga zapravo su pitanja ko je gde, odnosno šta je ko postigao. Jer, Hrvatska je na upravo završenom samitu NATO dobila pozivnicu za članstvo u tom savezu, a sledeći njen korak, koji uopšte više nije daleko, jeste ulazak u EU. Primer hrvatske, dakle, pokazuje da je, kada u zemlji postoji određeni nivo saglasnosti ključnih političkih aktera, moguće za relativno kratko vreme ostvariti veliki napredak. I zato svi mi u Srbiji treba da se zapitamo gde smo i šta radimo, i koji su to naši državni ciljevi.

lŠta u osnovi znači pozivnica koju je Hrvatska dobila

– Formalizacija članstva je zapravo više simbol, etiketa, potvrda da je država značajno napredovala na ekonomskom i socijalnom planu; da je razrešila neke ključne probleme i sada je u stanju da bude ravnopravan deo velikih međunarodnih porodica, što NATO, baš kao i EU, svakako jeste. Pošto je meni prvenstveno važno šta se u Srbiji događa, naprosto ne mogu da ne primetim da je pozivnicu dobila i Albanija, a da Makedonija nije pozvana samo i jedino zbog nerešenog problema imena. Po mnogim parametrima Srbija je daleko ispred ove dve zemlje, ali zbog političke nestabilnosti i nekoliko uzastopnih godina zastoja u političkom razvoju, mi samo sa strane možemo da gledamo kako drugi idu napred. Stoga nam ostaje jedino da poželimo da izbori 11. maja donesu Srbiji stabilnu demokratsku vladu koja će biti u stanju da povuče neke toliko potrebne poteze.

lPrema svim istraživanjima, eventualni ulazak Srbije u NATO ni izbliza nema dovoljnu podršku među građanima?

– Mogu da prihvatim da sam u tom pogledu manjina u srpskom društvu, ali ja stvarno vidim Srbiju u NATO. Jer, potpuno sam uveren da mi nećemo imati stabilnu situaciju u zemlji i regionu dok ne donesemo neke ključne političke odluke koje se odnose na evroatlantske integracije. Nevolja je što kod nas postoji potpuno pogrešna percepcija da je moguće da se zemlja uspešno razvija u okruženju u kome polako počinje da bude izolovana. I to ne zato što drugi žele da ona bude izolovana, odnosno što će neko prestati da trguje s nama ili da ovde investira – to će biti uzgredni efekti. Ključni će se efekti prelamati kroz činjenicu da Srbija neće biti učesnik razgovora na kojima će se donositi odluke. Već smo, naime, polako svedoci da na ključnim sastancima, na kojima se raspravlja o našim životima, mi ne sedimo: u Evropskoj uniji, gde će uskoro biti svi naši susedi, a mi još nismo sigurni da li tamo želimo; i u NATO-u, čiji kišobran nećemo, a pod kojim će za koju godinu biti celo naše okruženje. Politička javnost u Srbiji može uoči predstojećih izbora da ima nedoumicu, da se političari preganjaju oko tema „za” i „protiv”, ali pre kraja mandata vlade koju sada biramo Srbija može doći u situaciju da o nama, o našoj budućnosti, odlučuju svi drugi – i to bez nas.

lPremijer Koštunica stalno u prvi plan ističe primer neutralnosti Norveške i Švajcarske, koje nisu članice EU?

– To je deo političkog programa DSS-a koji se podudara sa programom SRS i SPS. I s kojim se ja duboko ne slažem. Trajnu stabilnost našim granicama i potpuni mir svim građanima Srbije može da donese samo odlučno zalaganje za ulazak u Evropsku uniju i, što se mene tiče, u NATO. Tek tada možemo biti potpuno sigurni da ćemo imati mogućnost da razvijemo sve naše ekonomske, političke, društvene, kulturne potencijale. Naprosto, ne slažem se s idejom da postoji „plan B”, odnosno da je pred nama i neki drugi proces u kojem Srbija može da dođe do izražaja. Mogu da prihvatim da neko kaže „imamo probleme”, ali ne prihvatam da zbog tih problema promeni i stratešku orijentaciju države i naroda. Uostalom, paralele s Norveškom i Švajcarskom su potpuno pogrešne. I to ne samo zbog specifičnosti ovih dveju zemalja, već i zbog činjenice da je njihov nivo integrisanosti u EU ogroman. One samo formalno nisu članice Unije, ali su potpisnice svih ugovora. Na kraju, ako neko kaže da neće u EU zato što je priznala Kosovo, zašto se onda poziva upravo na države koje su to priznanje izrekle među prvima.

M. Stajić

Besmislena priča o ZND

– Uveravanja da bi Srbija mogla postati pridruženi član Zajednice Nezavisnih Država čak su karikatura onoga što je Milošević svojevremeno lansirao kao ideju o strateškom trouglu Rusija-Belorusija-Srbija. I mislim da se nijedan ozbiljan političar ni iz redova SRS ni iz DSS-a za to ne zalaže. Jer i oni su svesni da je to potpuno besmisleno – kaže Svilanović.

Poslato 04.04.2008