O Srbiji odlučuje Srbija!

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003. godine, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade Srbije, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je detaljno obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Danas objavljujemo drugi deo ovog intervjua koji potvrđuje sa koliko je ozbiljnosti i državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

l Kosovska ofanziva počela je zapravo proširenjem pitanja Kosova na regiju. Vaša izjava za Špigl o BiH izazvala je mnogo reakcija.

- Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive i da je ono što je bilo smatrano svetinjom, da se kaže - u redu sve te republike bivše Jugoslavije, one su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam, jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis, kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku, na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja.

Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji mene često optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije, posledica. Ako zakon gravitacije ni u jednom slučaju ne bi postojao, ako imate čašu i stavite i ona ostane da visi u vazduhu, mislim da je poništen zakon gravitacije u celini. To je upozorenje onima koji misle da na primeru Srbije mogu da sruše jedan princip koji je logično i na štetu Srba sproveden, koji su Srbi prihvatili. Ne treba ispustiti istorijsku šansu da narodi na ovom prostoru prihvate taj princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina...

Mislim da je to jedan konstruktivan pristup koji je izazvao u Sarajevu vrlo neopravdane i nervozne reakcije, koje je Vašingon, naravno, izazvao. Ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina. Oni su postavili pitanje motiva. Neko je rekao - to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora, niti ja mogu međunarodnu podršku za to da dobijem. Naravno, mnogo sam više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za jednu stvar za koju mislim da je od nacionalnog interesa.

Ako moji prijatelji u svetu kažu, e sada si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem meni je jedna stvar važna koja je i za moju zemlju važna i podržite me u tome, a oni kažu - ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test u kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme.

l Dakle i dalje smatrate da u Srbiji odlučujete vi, a ne neko spolja?

- Apsolutno. O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi, to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Ja se čudim kad čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas. Ali to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu, imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi mogla ni slučajno da uradi. Ali, mi moramo sami kao građani, ali i ljudi, da taj stav zauzmemo. Poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se niko sa strane meša u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili.

Da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite nemam vremena za to, posle dva-tri puta oni bi odustali. Pošto još uvek imamo taj kompleks niže vrednosti mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego što su druge zemlje.

Autor:

G. J.