Arhiva » Vesti » Večernje novosti 07.04.2008
Istorija u korovu
Večernje novosti ponedeljak, 7. april 2008.
OVE godine obeležava se dva veka Velike škole, a iduće Muzej Vuka i Dositeja proslaviće šest decenija od osnivanja. Ukoliko se nadležni ne sete da treba da odreše kesu, može da se dogodi da ovaj spomenik najviše kategorije, smešten u srcu Beograda, jubilej dočeka rvući se sa korovom. Ova žilava biljka napala je krov, jedan odžak se nakrivio ka uličnoj strani, zidovi su ispucali i pitanje je dokad će slabo zaštićena trošna konstrukcija da odoleva pod opsadom prirode. Vlaga doseže do metra visine u temeljima, neophodno je da se uradi izolacija.
Muzej Vuka i Dositeja čuva uspomenu na Veliku školu, koja je u toj zgradi bila smeštena od 1809. do 1813. U njoj je Vuk Stefanović Karadžić po četvrti put pokušao da bude đak. Čuvar je uspomene i na Minu Karadžić, Dositeja Obradovića, vožda Karađorđa Petrovića, Simu Milutinovića Sarajliju, Ivana Jugovića i još mnogo srpskih velikana, koji su kroz nju prolazili. Naša burna istorija sačuvala je tek nekoliko takvih spomenara. No, živopisni spomenik zablistaće svojim punim sjajem - na poštanskoj marki, štampanoj povodom jubileja. Rekonstrukcija se ne spominje!
- Ovo je poslednji trenutak da se nešto uradi. Ne sme se dozvoliti da zgrada ovako propada. Pitam se ko će je nositi na savesti jednog dana - kaže Ljiljana Čubrić, upravnica Muzeja, koja tri decenije posvećenički brine o ovom zdanju i onome što se čuva o njemu. - Pretprošle godine je urađena kompletna tehnička dokumentacija o stanju zgrade. Tada smo dobili tri miliona dinara od opšine Stari grad. Za taj novac uveli smo najsavremeniji video nadzor i protivpožarnu zaštitu. U opštini su obećali da će delom pomoći rekonstrukciju, ali ne mogu da daju sav novac.
Rascvetalo dvorište i besprekorna postavka prikrivaju oronulost zdanja koje jedu godine.
- Stare zgrade su kao živ organizam i traže stalnu pažnju. Sa tim se suočavaju svi koji rade u njima. Na nama je da se potrudimo da se sačuvaju. Nažalost, ovakva zdanja padaju na teret korisnika. Bilo bi prirodno, pošto je Muzej Vuka i Dositeja spomenik najveće moguće kategorije, da potpada pod direktnu zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a ne gradskog. Jer, to je spomenik nulte kategorije kako po svom arhitektonskom, tako i po istorijskom značenju. Ali, mi ne odlučujemo.
Muzej je, moglo bi se reći, rekonstruisan - po potrebi. Prvi put, pred osnivanje 1948, pa 1962, pa 1987. godine, kada su obeležena dva veka Vuka. Poslednji put je rekonstruisan 1992. godine, delimično. Rađeni su samo temelji.
- Čudi me da tada nije obavljena izlolacija vlage, koja je naš osnovni problem. Šta da radimo - tako je bilo. Menjane su grede temeljače, koje su držale zgradu. One su bile propale i zgrada je počela da tone. Pucali su zidovi. To je bilo strašno. Kada je rađena rekonstrukcija krova 1987, kompletna konstrukcija zgrade opterećena je nekim nepotrebnim materijalom. Ovo je bondručna konstrukcija, građena u drugoj polovini 18. veka. I, kako kažu konzervatori, zgrada stalno radi, pa će uvek biti pukotina.
Već tri decenije ovaj spomenik kulture je pod patronatom Narodnog muzeja u Beogradu, kome, takođe, predstoji rekonstrukcija. Narodni muzej je dobio sredstva iz Nacionalnog investicionog plana za zgradu na Trgu Republike, ali za Muzej Vuka i Dositeja nije. Naša sagovornica ne zna da li su tražena sredstva iz NIP za to i da li Narodni muzej može da dobije novac za dve zgrade.
- Niko iz Ministarstva kulture nije obilazio zgradu. Sa stanjem zgrade upoznaju se preko Narodnog muzeja. U vreme rekonstrukcije Dositejeve kuće u Čakovu, za koju sam uradila stalnu postavku, srela sam se sa tadašnjim ministrom Draganom Kojadinovićem. Rekla sam mu da je muzej u jako lošem stanju, i on je obećao da će pomoći, ali niko iz Ministarstva nije došao.
Stalna postavka nije menjana od osnivanja. Najveći deo zbirke je izložen. S obzirom na to da je to memorijalni muzej, objašnjava Ljiljana Čubrić, ne može da bude mnogo novog, u smislu eksponata. Osim ličnih predmeta i onih koji su pripadali porodici, Vukovu ostavštinu čini jedan broj umetničkih dela, naročito likovnih. Uz Vukove portrete, od malobrojnih, do danas sačuvanih izdvaja se portret Raka, Hajduk Veljkovog sina, rad Petra Palikruškića. Najveću pažnju publike privlače prepoznatljivi štula, gusle i fes. Izloženi su i predmeti koji su pripadali njegovoj ćerki Mini. Stalna postavka posvećena Dositeju Obradoviću, uz legende u kojima je hronološki opisan njegov život i rad, sadrži prva izdanja njegovih dela, portrete i skulpture, pisma i dokumente...
Muzej Vuka i Dositeja, ipak, nije zaboravljen. Mesečno ga obiđe oko 1.500 posetilaca. Time se svrstava među najposećenije u Beogradu.
ŠKOLA KAO STAN
- Beogradski univerzitet ne potiče iz Velike škole, koja je radila u zgradi Muzeja - objašnjava Ljiljana Čubrić. - Ova škola je ugašena 1913. U ovoj zgradi škola je radila od 1809. do 1813. godine. Otvorena je ranije u maloj zgradi nadomak Muzeja, koja i sada postoji, i služi kao stambeni objekat.
Muzej Vuka i Dositeja čuva uspomenu na Veliku školu, koja je u toj zgradi bila smeštena od 1809. do 1813. U njoj je Vuk Stefanović Karadžić po četvrti put pokušao da bude đak. Čuvar je uspomene i na Minu Karadžić, Dositeja Obradovića, vožda Karađorđa Petrovića, Simu Milutinovića Sarajliju, Ivana Jugovića i još mnogo srpskih velikana, koji su kroz nju prolazili. Naša burna istorija sačuvala je tek nekoliko takvih spomenara. No, živopisni spomenik zablistaće svojim punim sjajem - na poštanskoj marki, štampanoj povodom jubileja. Rekonstrukcija se ne spominje!
- Ovo je poslednji trenutak da se nešto uradi. Ne sme se dozvoliti da zgrada ovako propada. Pitam se ko će je nositi na savesti jednog dana - kaže Ljiljana Čubrić, upravnica Muzeja, koja tri decenije posvećenički brine o ovom zdanju i onome što se čuva o njemu. - Pretprošle godine je urađena kompletna tehnička dokumentacija o stanju zgrade. Tada smo dobili tri miliona dinara od opšine Stari grad. Za taj novac uveli smo najsavremeniji video nadzor i protivpožarnu zaštitu. U opštini su obećali da će delom pomoći rekonstrukciju, ali ne mogu da daju sav novac.
Rascvetalo dvorište i besprekorna postavka prikrivaju oronulost zdanja koje jedu godine.
- Stare zgrade su kao živ organizam i traže stalnu pažnju. Sa tim se suočavaju svi koji rade u njima. Na nama je da se potrudimo da se sačuvaju. Nažalost, ovakva zdanja padaju na teret korisnika. Bilo bi prirodno, pošto je Muzej Vuka i Dositeja spomenik najveće moguće kategorije, da potpada pod direktnu zaštitu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a ne gradskog. Jer, to je spomenik nulte kategorije kako po svom arhitektonskom, tako i po istorijskom značenju. Ali, mi ne odlučujemo.
Muzej je, moglo bi se reći, rekonstruisan - po potrebi. Prvi put, pred osnivanje 1948, pa 1962, pa 1987. godine, kada su obeležena dva veka Vuka. Poslednji put je rekonstruisan 1992. godine, delimično. Rađeni su samo temelji.
- Čudi me da tada nije obavljena izlolacija vlage, koja je naš osnovni problem. Šta da radimo - tako je bilo. Menjane su grede temeljače, koje su držale zgradu. One su bile propale i zgrada je počela da tone. Pucali su zidovi. To je bilo strašno. Kada je rađena rekonstrukcija krova 1987, kompletna konstrukcija zgrade opterećena je nekim nepotrebnim materijalom. Ovo je bondručna konstrukcija, građena u drugoj polovini 18. veka. I, kako kažu konzervatori, zgrada stalno radi, pa će uvek biti pukotina.
Već tri decenije ovaj spomenik kulture je pod patronatom Narodnog muzeja u Beogradu, kome, takođe, predstoji rekonstrukcija. Narodni muzej je dobio sredstva iz Nacionalnog investicionog plana za zgradu na Trgu Republike, ali za Muzej Vuka i Dositeja nije. Naša sagovornica ne zna da li su tražena sredstva iz NIP za to i da li Narodni muzej može da dobije novac za dve zgrade.
- Niko iz Ministarstva kulture nije obilazio zgradu. Sa stanjem zgrade upoznaju se preko Narodnog muzeja. U vreme rekonstrukcije Dositejeve kuće u Čakovu, za koju sam uradila stalnu postavku, srela sam se sa tadašnjim ministrom Draganom Kojadinovićem. Rekla sam mu da je muzej u jako lošem stanju, i on je obećao da će pomoći, ali niko iz Ministarstva nije došao.
Stalna postavka nije menjana od osnivanja. Najveći deo zbirke je izložen. S obzirom na to da je to memorijalni muzej, objašnjava Ljiljana Čubrić, ne može da bude mnogo novog, u smislu eksponata. Osim ličnih predmeta i onih koji su pripadali porodici, Vukovu ostavštinu čini jedan broj umetničkih dela, naročito likovnih. Uz Vukove portrete, od malobrojnih, do danas sačuvanih izdvaja se portret Raka, Hajduk Veljkovog sina, rad Petra Palikruškića. Najveću pažnju publike privlače prepoznatljivi štula, gusle i fes. Izloženi su i predmeti koji su pripadali njegovoj ćerki Mini. Stalna postavka posvećena Dositeju Obradoviću, uz legende u kojima je hronološki opisan njegov život i rad, sadrži prva izdanja njegovih dela, portrete i skulpture, pisma i dokumente...
Muzej Vuka i Dositeja, ipak, nije zaboravljen. Mesečno ga obiđe oko 1.500 posetilaca. Time se svrstava među najposećenije u Beogradu.
ŠKOLA KAO STAN
- Beogradski univerzitet ne potiče iz Velike škole, koja je radila u zgradi Muzeja - objašnjava Ljiljana Čubrić. - Ova škola je ugašena 1913. U ovoj zgradi škola je radila od 1809. do 1813. godine. Otvorena je ranije u maloj zgradi nadomak Muzeja, koja i sada postoji, i služi kao stambeni objekat.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari